Previše dijalekata: Pre Musolinijeve epohe, većina Italijana nije mogla da se razume

Pred kraj Maslačaka, maštovitih i duboko dirljivih memoara Tee Lenarduci, autorka citira opasku svoje bake da postoje tante Italie (‘mnoge Italije’). „Moja je drugačija od njene, koja je drugačija od majčine, koja je drugačija od očeve, i tako dalje…“ piše autorka. Ove Italije – fašistička, Garibaldijeva, emigrantska u Šefildu i Mančesteru, sa 31 dijalektom – nisu daleki istorijski kurioziteti sadržani u dokumentarnim filmovima ili udžbenicima, već su, prema svedočanstvu Lenarducijeve, priča o jednoj porodici.

Sedeći za noninim (bakinim) stolom sa „spuštenim roletnama koje zaklanjaju jutarnje sunce, dok je porodica usnula“, ona postaje „arhivar porodičnog predanja“. Kroz razgovore o stvarima jednostavnim poput detinjih strasti („Ko je bio vaš omiljeni pisac kada ste bili mladi?“) ili bolnim poput Musolinijeve diktature (autorkin deda se nije protivio fašističkom režimu; njena baka tvrdi „nije imao izbora“), odmotava se komplikovana istorija ljubavi, imigracije i rata, i mnogih Italija u kojima se to odigravalo.

Autorka je u svojim tridesetim i „50-50 Italijanka-Engleskinja“, iako se bori sa ovim „biometrijskim, sertifikovanim“ načinom sagledavanja svog porekla. Kretanje između Italije i Engleske pokreće priču. Njena baka (čije ime, Dirče, slučajno znači „rascep“ ili „dvostruko“) je „živela dva života“, u dve odvojene migracije iz Italije u Englesku. Prvi put je napustila Manijago, grad u severoistočnom okrugu Frijuli, da bi se preselila u Šefild 1935. godine, kada se „velika depresija razvlačila“ i kada je Musolini učvršćivao svoju kontrolu. Ova migracija je propala pošto je njen otac, Anđelo, umro dva meseca kasnije (sahranjen je na šefildskom groblju Siti Roud). Ali Dirče je ponovo napustila Italiju 1950. godine, ovog puta stigavši u Mančester, sa mužem i detetom.

Ova turobna i teška putovanja, puna bola i nostalgije kojoj su, prema Lenarduci, Italijani „posebno skloni“, poslužila su kao inspiracija za naslov knjige. Maslačci, čije su „glave pune semenki koje čekaju povetarac da se razlete, slegnu i puste koren“, izuzetno su zahvalan motiv kada se piše o imigraciji. Njihova krhkost upotpunjuje metaforu: „Za imigrante, neizvesnost je uvek deo aranžmana.“ Lenarduci je elokventna kada piše o međunarodnim migracijama, povratku kući i pripadnosti (‘Ja to vidim kao proces odlivanja, kao da moje italijanstvo ponestaje sa svakom godinom provedenom u inostranstvu’); ali njene priče o procesima i tenzijama unutar same Italije su još snažnije.

Knjiga je prošarana fragmentima dijalekata kojima govori njena porodica. Njen deda je bio trojezičan; govorio je „frijulanski sa svojom ženom, venecijanski sa decom i italijanski sa unucima, koji su samo to znali“. Tokom 1920-ih, takva raznolikost je bila ‘direktna pretnja’ homogenoj Italiji u koju su fašisti verovali. Za dvadeset godina, mnogi ‘međusobno nerazumljivi’ jezici Italije bili su potisnuti u korist italijanskog jezika koji je u vreme ujedinjenja govorilo samo 2 procenta stanovništva.

Ali Musolini nije mogao da ostavi ni ovaj jezik na miru. Godine 1938. zabranio je upotrebu lei kao ljubazne verzije ‘ti’ (slično francuskom vous) i zamenio ga sa voi. Šezdeset godina kasnije, nakon što se tek vratio u Italiju iz Engleske, autorkin otac je upozoren jer je još uvek koristio oblik etikecije koji su fašisti propisali. Na završnim stranicama knjige, autorka citira svoju baku koja kaže: „Sono solo parole“ (‘To su samo reči’). Ali izgleda da su u Italiji stvari stajale sasvim drugačije.

(TheSpectator-ZTP, foto: NYTimes)

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.