Dan pre pada italijanske vlade koju je predvodio Mario Dragi, ekstremna desničarka Đorđa Meloni držala je miting u centru Rima. „Spremni smo za izbore, ja sam spremna, Braća Italije su spremna!” poručila je tada. Kada je Dragi dao ostavku na mesto premijera 21. jula, činilo se da su sve glavne italijanske stranke nespremne za novu političku kampanju; izuzetak su Braće Italije, krajnje desničarska stranka koju vodi Meloni, i jedina značajna politička snaga koja je ostala izvan široke koalicije na vlasti. Prema anketama, stranka ima dobre šanse da pobedi na predstojećim izborima, čime bi Meloni postala prva premijerka Italije i prva iz postfašističke partije.
Uspon Melonijeve u poslednjih nekoliko godina bio je meteorski. Na prošlim izborima, koji su održani 2018, Braća Italije dobila su samo 4 odsto glasova, kao mlađi partner u konzervativnoj koaliciji sa Ligom Matea Salvinija i umerenijom Forca Italijom Silvija Berluskonija. Današnje ankete pokazuju da su Braća Italije najpopularnija partija u zemlji. Prema istim anketama, koalicija Braća-Liga-Forca ima solidne šanse da dobije dovoljno glasova za formiranje desničarske vlade. Ali ovoga puta, Meloni više nije mlađi partner – ona je lider. Njezin uspeh je baziran, između ostalog, na krizi poverenja njenih protivnika na levici i saveznika na desnici, koji su postali nedosledni u očima javnosti, posebno tokom Dragijeve vlade.
U protekle četiri godine italijanska politika je bila prožeta preokretima, a od kada je imenovan, aktuelni parlament je podržao tri veoma različite koalicione vlade. Odmah nakon glasanja 2018, Liga je raskinula svoj izborni savez sa Forca Italijom i Braćom Italije i formirala vladu sa Pokretom pet zvezdica. Tu koaliciju je predvodio Đuzepe Konte, nezavisni advokat koji se tada smatrao bliskim Pokretu (on sada vodi stranku) i koji je sebe ponosno nazvao „populistom“; trajala je do leta 2019. Tada je Pokret formirao koaliciju sa levo orijentisanom Demokratskom strankom te manjim centrističkim i progresivnim snagama. Ta vlada je pala početkom 2021, kada je podršku povukla mala centristička partija Italia Viva, lična stranka Matea Rencija, bivšeg premijera i lidera Demokratske stranke.
Upravo tada je predsednik Serđo Matarela pozvao Dragija, bivšeg šefa Evropske centralne banke koji je uživao i nacionalni i međunarodni prestiž, da predvodi koncentracionu vladu, kako bi izbegao prevremene izbore u posebno teškom trenutku; zemlja se borila sa pandemijom kovida-19 i morala je da izradi plan ekonomskog oporavka. Toj koaliciji su pristupile Demokrate, Pet zvezdica, Liga, Forca Italija i manje stranke. Jedina značajna politička snaga koja je odustala bila su Braća Italije. U širem smislu, to je jedina stranka koja nije promenila svoj identitet poslednjih godina. Privlačnost Melonijeve delimično je njena mladost, medijska pismenost i pristupačna ličnost. Takođe je imala sreću da se pojavi u trenutku kada su dva glavna rivala na desnici u kriznom stanju: Berluskoni je prestar, a Salvini je izgubio zamah. Ali ako postoji jedna stavka koje objašnjava rast njene popularnosti, to bi bila politička doslednost.
Kako je Martina Karone, analitičarka agencije Quorum, rekla: „Ona je jedina koja nije protivrečila sama sebi.” U italijanskom političkom pejzažu, gde stranke i lideri često menjaju stavove i ideologije, Meloni deluje kao izuzetak, dodaje Karone. Treba napomenuti da su Braća Italije najveću skorašnju podršku pronašla među glasačima Lige, koji su se udaljili od stranke zbog Salvinijeve konfuzne politike. „Liga i braća Italije imaju veoma slične programe i ciljaju na isto biračko telo. Oni se gotovo u svemu slažu: zaustavimo imigraciju, olakšajmo izbegavanje plaćanja poreza i pomozimo malo starijim građanima (njihovi glasačka baza je starija),“ kaže Davide Marija De Luka, kolumnista progresivnog lista Domani. „Prirodno je da kada Salvinijev ciklus popularnosti opada, Melonijeva raste.“
Program Melonijeve se u velikoj meri preklapa sa programom Lige, posebno kada je u pitanju imigracija; oni podržavaju zatvorene granice i pomorske blokade kako bi sprečili azilante da stignu u zemlju morem. Ali postoji mala razlika. Dok je za Salvinija imigracija glavna tema, Meloni naglašava „hrišćanske vrednosti“. U čuvenom govoru iz 2019. rekla je: „Ja sam Đorđa, ja sam žena, ja sam majka, ja sam hrišćanka“; izjava je postala viralna na društvenim mrežama (naročito na TikToku), čak je dobila i disko remiks. Ove godine, na mitingu podrške krajnje desnoj partiji Vox u Španiji, održala je još oštriji govor u kojem se zaklela: „Da tradicionalnoj porodici! Ne LGBT lobijima!“ Ovako ispoljeni konzervatizam prija mnogim Italijanima, za koje je katolicizam više stvar identiteta nego vere, nešto što je suprotno globalizovanoj modernosti i imigraciji. Za razliku od Salvinija, koji je pribegavao sličnim oblicima identitetske retorike, Meloni je pazila da se ne svađa sa papom, jednom od najcenjenijih javnih ličnosti u Italiji.
Jedina tema koja razdvaja Ligu i Braću Italije donekle je spoljna politika; Salvini je imao seriju izjava u korist ruskog predsednika Putina, dok je Meloni sebe nedavno opisala kao ponosnu pro-NATO-vku. Ali spoljna politika teško da je vruća tema na italijanskim izborima. Štaviše, kako je De Luka istakao, atlantistički stav Melonijeve je „deo procesa normalizacije“; Upravo zato što veruje da može da postane sledeći lider Italije, mora da uspostavi dobre odnose sa najmoćnijim saveznikom zemlje. Salvini, čija je Liga dostigla vrhunac u maju 2019, kada je dobila 34 odsto glasova na izborima za Evropski parlament, počeo je da gubi popularnost u leto te godine, kada je raskinuo savez sa Pokretom pet zvezdica. Pokušavao je da iznudi prevremene izbore, nadajući se uspehu na talasu evropskih izbora, ali je taj potez propao kada je Pokret napravio koaliciju sa levicom.
Bila je to figuraccia, ponižavajući trenutak, kaže De Luka. „Promenila se medijska slika, novine su počele da prikazuju Salvinija kao budalu, a birači su počeli da migriraju ka nečem sličnom Ligi, ali ipak drugačijem,“ dodaje novinar. Zaključak je da su „italijanski birači spremni da oproste mnoge stvari, ali ne i poraz“. Osipanje podrške Ligi i istovremeni uspon Melonijeve ubrzali su se pod Dragijevom vladom dve godine kasnije. Za Salvinija je ulazak u koaliciju bio rizičan potez. S jedne strane, „video je priliku da progura neke od svojih politika i učestvuje u upravljanju finansijskim paketom EU“, napominje Karone. Istovremeno, Salvini je oslabio svoj imidž čvrstog momka, prvo zato što je udružio snage sa progresivcima, a i zato što se medijska pažnja koju je ranije uživao istopila u senci Dragijeve snažne ličnosti.
Dok je Liga bila u koaliciji sa Pet zvezdica, Salvini je formalno bio ministar unutrašnjih poslova i zamenik premijera, ali je usisao medijsku pažnju i forsirao dnevni red vlade, stavljajući borbu protiv imigracije na prvo mesto. No, sa Dragijem je bilo drugačije. „Dragijevo prisustvo je ’sravnilo’ sve oko sebe, nije bilo prostora da se Salvini ponaša kao državnik,” ističe Karone. Dok su Salvini (i svi ostali, od Demokratske stranke do Pet zvezdica) ostajali u senci Dragija, Meloni se ukazala kao jedini politički lider koji odbija da se pokloni neizabranom premijeru-tehnokrati. Ovo nije bilo zanemarljivo. Za sve druge političke snage, ulazak u Dragijevu vladu bio je mač sa dve oštrice; mogli su reći da su se ponašali kao odgovorni ljudi, ali su time implicitno priznali da oni, izabrani političari, nisu mogli da obave svoj posao.
Meloni se nije mešala u tu zbrku. Ona je ta kojoj nije trebala dadilja, koja je slušala svoje birače i dosledno zastupala njihove stavove. „Danas nema lidera u Italiji koji je u takvom usponu kao Meloni,” primećuje Karone. Čini se da je Meloni učila iz Salvinijevih grešaka i pokušala da izgradi uverljive pozicije u spoljnoj politici i ekonomiji, valjda želeći da istakne da nema nameru da destabilizuje članstvo Italije u NATO-u i EU. Obećala je da podršku Ukrajini i zauzela je protržišne stavove, rekavši da će smanjiti poreze i zaustaviti reddito di cittadinanza, program socijalne pomoći za nezaposlene i siromašne radnike. Glasači Braće Italije nisu baš dobrostojeći; u stvari, partija uživa veliku podršku u predgrađima, gde uglavnom živi radnička klasa. Ali za razliku od drugih desničarskih partija u Evropi, Braća Italije su zadržala protržišni stav, strog u pogledu socijalne pomoći, i to iz dva razloga.
Prvo, pitanje blagostanja monopolisao je Pokret pet zvezdica, tako da bi svaka podrška socijalnoj politici izgledala kao ustupak njima. Drugo, Meloni želi da uveri međunarodna tržišta i EU, dva igrača koji se mršte na velike budžetske rashode, da neće povećati ionako preveliki javni dug Italije. U tom pogledu, izgleda da je inspirisana bivšim predsednikom SAD-a Trampom. „Meloni želi da ljudi u njoj vide italijansku verziju francuskih Republikanaca ili Viktora Orbana iz ranih dana,” kaže Mateo Kavalaro, istraživač krajnje desnice sa Univerziteta u Lozani. Iako Meloni dolazi iz postfašističke partije, rođene iz pepela Italijanskog socijalnog pokreta, koji su osnovali otvoreni sledbenici Benita Musolinija, čini se da Italijane to posebno ne dotiče.
Uspon ovakvog lidera samo je poslednje poglavlje onoga što Kavalaro naziva „strategijom normalizacije” postfašista, koju je započeo Berluskoni po ulasku u politiku 1994. S jedne strane, Berluskoni je normalizovao krajnju desnicu uvodeći je u svoju vladajuću koaliciju; upravo je Meloni služila kao ministar omladine u jednoj od Berluskonijevih vlada. S druge strane, pokušao je politički da uništi bilo kog lidera umerenije desnice, jer se plašio da bi takav lider mogao da ga zbaci; stoga je pomogao krajnjoj desnici da raste, naročito danas kada ima 85 godina i smatra se prestarim za izborno takmičenje. Rezultat je da danas nema umerenog konzervativnog lidera koji bi mogao da se takmiči sa Braćom Italije, pa je stranka prihvaćena u mejnstrimu. „Berluskoni je normalizovao krajnju desnicu. Sada je taj proces završen, a uspon lidera poput Meloni pokazuje da je Italija izgubila svoja antitela,“ napominje Kavalaro, poredeći taj pokret sa virusom.
Danas glavni problem Melonijeve nije to što se smatra previše ekstremnom, već koliko će njena popularnost da traje. „U skorije vreme, viđali smo nagli porast podrške nekolicini italijanskih lidera, samo da bi je izgubili u tren oka. Pomislite na Salvinija, Pet zvezdica ili Matea Rencija,“ dodaje Karone, aludirajući na bivšeg premijera koji je od osvajanja 40 odsto glasova na evropskim izborima 2014. danas pao na ispod 3 odsto u anketama. „Pravi izazov za Meloni biće održavanje političke moći na srednji rok,“ zaključuje Karone. „Lako je sagoreti u ovoj zemlji.”
(ForeignPolicy-ZTP, foto: NurPhoto/Getty)
