Prelazak sa papirnog na digitalni novac učiniće centralne banke moćnijim

Američki Fed je odavno prepoznao remetilački potencijal elektronskog novca. „Očekujemo da će se ova usluga sve više koristiti kako se bude razumevala lakoća i ekonomičnost njene upotrebe“, stoji u izveštaju njujorške filijale Feda iz 1917. godine. Tada su Federalne rezerve počele da odobravaju bankama prenos sredstava putem telegrama, bez naplate kamata. Više od jednog veka kasnije, centralne banke se suočavaju sa još jednom tehnološkom revolucijom: porastom mobilnih plaćanja i napuštanjem gotovine.

Centralne banke danas pokušavaju da uspostave sopstvene mreže za digitalno plaćanje kako bi zadržale kontrolu nad svojim monetarnim sistemima. Jedna od sve popularnijih ideja jeste izdavanje tzv. digitalne valute centralne banke (cbdc), koja bi postojala samo na računarskom čipu, a ne kao novčić ili novčanica. Otprilike 80% centralnih banaka danas razvija neku vrstu cbdc projekta, od faze istraživanja do ispitivanja. Mada je još rano za široku primenu, ovaj trend će otvoriti nove mogućnosti za monetarnu politiku.

Većina centralnih banaka je u početku bila skeptična prema digitalnim valutama, ali poslednjih meseci njihovi stavovi su pozitivniji, bar prema analizi izjava Banke za međunarodna poravnanja (BIS) i Kluba centralnih banaka. Jedan od razloga je što su sada bolje upoznati sa konceptom. Kina je već testirala digitalni juan, a Švedska je blizu tome sa e-krunom. Pandemija koronavirusa je ubrzala ove projekte jer sve više ljudi kupuje preko interneta ili plaća beskontaktnim karticama ili smart telefonima umesto gotovinom.

Primarna motivacija za izdavanje cbdc-a verovatno će biti zaštitna. Postepeno napuštanje gotovine donosi dva osnovna rizika. Prvo, sistemi za onlajn plaćanje mogu pasti, bilo zbog nestanka struje, faličnog softvera ili hakovanja. Da bi zaštitile integritet svojih valuta, centralne banke će ponuditi digitalne alternative kao osiguranje.

Drugi rizik je dominacija privatnog sektora, jer sve više korisnika prelazi na platežne platforme velikih tehnoloških kompanija poput Facebooka ili Tencenta. Mnoge centralne banke počele su ozbiljnije da shvataju ovaj rizik nakon što je Facebook najavio svoju digitalnu valutu. Prema rečima Hjun Song Šina, šefa istraživanja u BIS-u, prelazak na takve valute je poput premeštanja ekonomije sa pijace na gradskom trgu, gde svi prodavci primaju keš, u robne kuća sa punom uslugom. Čim potisnu male trgovce, robne kuće mogu da diktiraju cene. Regulacija digitalnih valuta bi zahtevala povezivanje privatnih platformi, a dobro osmišljeni cbdc bi uspostavio digitalnu sponu između različitih sistema.

Evropske centralne banke najviše brinu zbog uticaja privatne digitalne valute na konkurenciju i interes potrošača. Čini se da je Fed daleko od ovakvih razmatranja, delom i zato što Amerikanci više vole gotovinu.

Državna digitalna valuta bi centralnim bankama dala veću kontrolu. Omogućila bi lakše praćenje transakcija, što bi je učinilo privlačnijom vlastima poput kineskih. Na Zapadu, gde je građanima više stalo do privatnosti, cbdc bi morala da garantuje anonimnost, ali ne na štetu propisa o pranju novca.

Iz teorijske perspektive, zanimljive su posledice po monetarnu politiku, recimo ako bi nova digitalna valuta funkcionisala kao „maloprodajni“ cbdc, dostupan svim građanima. Manje uzbudljiva opcija bila bi izdavanje „veleprodajnih“ cbdc-a komercijalnim bankama, s obzirom da one već dobijaju sredstva od centralne banke.

Cbdc može olakšati primenu negativnih kamatnih stopa. Za razliku od staromodne gotovine, digitalni fiat se može programirati. Za sada stope ne mogu biti suviše negativne, jer štediše uvek mogu da zatraže gotovinu, koja po definiciji nudi nultu kamatnu stopu. Ali ako se digitalni novac programira da ima negativnu kamatnu stopu, korisnici bi imali manje povratnih sredstava, a centralne banke veću fleksibilnost.

Centralne banke takođe bi imale mehanizam za ciljane intervencije. Umesto da pozajmljuju komercijalnim bankama, mogle bi da dopune pojedinačne devizne račune. Tokom kriza, mogle bi da prebace sredstva onima sa niskim bilansom. Posle prirodne katastrofe, mogle bi da usmere pomoć direktno pogođenim područjima. A mogle bi ponuditi i popuste na potrošnju u zavisnosti od toga kako i gde se novac troši.

Ipak, sve ove monetarne moći bi imale i značajne nedostatke. Da bi cbdc bio baza za negativne stope, države bi morale potpuno da eliminišu gotovinu, inače bi se građani i dalje mogli vraćati fizičkom novcu. Štaviše, ako cbdc imala duboko negativnu kamatnu stopu, korisnici bi izgubili poverenje u nju. Štediše onda mogu zahtevati drugu valutu ili druge asete, poput zlata. Što se tiče ciljanih intervencija, postoji opasnost od programiranja suviše posebnih karakteristika u digitalne valute. One bi počele da liče na hartije od vrednosti sa određenim namenama, podrivajući time razmenljivost kao suštinsko svojstvo novca od njegovog nastanka.

Centralne banke bi morale da vode računa o novim ranjivostima. U slučaju panike, štediše mogu svoje bankovne depozite pretvoriti u cbdc račune, podižući pritisak na finansijski sistem. Čak i bez panike, veća potražnja za cbdc ugrozila bi depozitne baze banaka, čineći ih zavisnim od veleprodajnih sredstava, koja su često skuplja i manje stabilna.

(TheEconomist-ZTP)

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.