Predsednički autsajder: Postmoderna Amerika nije zaslužila Džimija Kartera

U novembru 1972, Demokratska stranka je bila devastirana. Ričard Nikson je lako osvojio drugi mandat, delimično zbog dramatičnog zaokreta na svetskoj sceni. Njegovo poziranje pored Velikog zida i kucanje čašama u Kremlju prikazivali su jednog hladnoratovskog predsednika u svom punom sjaju. Afera Votergejt još uvek je bila daleko od Niksonovog horizonta. Razmišljati o revanšu nakon ubedljivog trijumfa Republikanaca zahtevalo je popriličnu odvažnost i drskost.

Hamilton Džordan je bio odvažan koliko i pronicljiv. Dok su analitičari likovali nad ubedljivim porazom Džordža MekGaverna, Džordan je smišljao strategiju za povratak u Belu kuću. Amerikanci, primetio je Džordan u tajnom dopisu, „više ne traže čoveka koji će predvoditi Slobodni svet u borbi protiv međunarodnog komunizma“. Ošamućeni Vijetnamom, glasači su možda spremni da izaberu drugačijeg predsednika; onog koji bi se posvetio unutrašnjim, praktičnim problemima poput transporta, zloupotrebe droga i inflacije. Nekog poput Džimija Kartera, sveže izabranog guvernera Džordžije kome je Džordan služio kao viši savetnik.

U leto 1980, Džordan je Karteru sastavio još jedan dopis. Kao aktuelni predsednik, Karter se našao u rovovskoj borbi za reizbor. Problem nije bio u manjkavosti Karterovog učinka, tvrdio je Džordan. Predsednik je za četiri godine postigao mnogo, uključujući energetsku održivost, Ugovore o Panamskom kanalu, sporazume iz Kemp Dejvida, sporazum SALT II sa Brežnjevom i normalizaciju odnosa sa Kinom. Problem je bio u tome što su Karterova dostignuća, najvećim delom ostvarena u spoljnopolitičkoj areni, bili „politički ćorci“.

Nastali u razmaku od osam godina, Džordanovi dopisi deluju ironično. Kao politički autsajder, Džimi Karter je u domaćim i spoljnim poslovima postigao više nego mnogi reizabrani predsednici. Imao je i zapažene neuspehe poput iranske revolucije i talačke krize koja je usledila. I šta je bila nagrada za seriju postignuća? Izborno poniženje. Karterovu vladavinu je decenijama bilo teško razumeti. Njegov poraz iz 1980. zamaglio je perspektivu, a podsmeh koji je trpeo od medija pretvorio se u trajnu stigmu. Ali s protokom vremena i otvaranjem arhiva, Karterovo mesto u političkoj istoriji je otvoreno za preispitivanje.

Kaj Berd nije prvi istoričar koji je revidirao Karterovo mesto u predsedničkom panteonu. Ipak, The Outlier je vanserijska studija. Fokusirana na godine provedene u Beloj kući, Berdova knjiga se upušta u dubinsku analizu kakvu Karterov mandat i zaslužuje. Berdova ključna primedba je da Kartera treba razumeti kao moralnog i istorijskog realistu. Preferirao je surovu realnost i precizne podatke umesto hirovitosti, opštosti i komedije. Berdova knjiga postavlja neugodno pitanje: da li su Amerikanci odbacili Kartera upravo zbog takvog mentalnog sklopa?

Budući odgojen na američkom jugu, Karter je uspeo da izbegne zamke rasizma, što Berd pripisuje uticaju njegove majke Lilijan. Po mnogo čemu, Karter je bio poslednji moderni predsednik SAD-a; iako je činio ono što su političke okolnosti zahtevale, zalagao se za politiku zasnovanu na dokazima i gnušao se spinova. Njegov primer je sušta suprotnost perverzijama postmodernih predsednika čiji je uspon najavio urušavanje američke republike: Reganovo tipično laviranje između želja i mogućnosti, Klintonove mahinacije sa jezikom i istinom, Bušovo izumevanje vlastite realnosti, najzad Donald Tramp kao avatar postmoderne vlasti.

Nasuprot tome, Karter je bio sumnjičav prema velikim pričama, uključujući i mantru o američkoj izuzetnosti. U istoriji je tražio informacije, a ne opravdanja. Naoružan upornošću, predsednik je briljirao, a rezultati su ponekad bili zapanjujući. Pošto je zaključio da je Panamski kanal od početka bio strateška greška, Karter se obavezao da će teritoriju vratiti Panami. Zatim, suočen sa prekidom komunikacije između Anvara Sadata i Menahema Begina, egipatskog i izraelskog lidera koje je pozvao u Kemp Dejvid na mirovne pregovore, Karter se obavezao da će sam napisati uslove egipatsko-izraelskog sporazuma. Uronjenost u istoriju i geografiju regiona, vladanje detaljima, mentalni napor i politička hrabrost, omogućili su mu da postigne ono što nijedan predsednik do tada nije postigao – obavezujući sporazum između Izraela i jednog od njegovih ljutih protivnika.

Pragmatizam zasnovan na dokazima takođe je motivisao Karterovu unutrašnju politiku. Na polju energetike, zalagao se za realne cene i njihov potonji rast kako bi podstakao Amerikance na štednju. Uporedo sa velikom naftnom krizom u proleće 1979, Karterova odluka o cenama nafte naljutila je potrošače. Ali njegov potez je bio čin političkog realizma i hrabrosti, što je doprinelo smanjenju američke potražnje za uvoznom naftom. Još jedna hrabra odluka u leto 1979. bio je izbor Pola Volkera za predsednika Odbora Federalnih rezervi. Kao zagovornik inflacije, Volker je povećao kamatne stope, izazivajući kratkoročnu recesiju kako bi ukrotio inflaciju. Ništa od ovoga nije jačalo predsednikov imidž, ali je Karter prihvatao političku cenu Volkerovog izbora, smatrajući da je to u američkom nacionalnom interesu.

Džimi Karter (sredina), Zbignjev Bžežinski (desno), 1976. (foto: Getty)

Zastoji u spoljnoj politici doprineli su urušavanju Karterove administracije 1979/80. Kaj Berd upire prstom u Zbignjeva Bžežinskog, politikologa sa Univerziteta Kolumbija koji je tokom kampanje iz 1976. podučavao Kartera svetskim poslovima i pridružio se administraciji kao savetnik za nacionalnu bezbednost. Prikazujući Bžežinskog kao hladnoratovskog jastreba, Berd tvrdi da je sovjetska invazija na Avganistan decembra 1979. podstakla savetnika za nacionalnu bezbednost da nametne oštru antisovjetsku agendu. Bžežinski je takođe odmogao u Iranu, tvrdi Berd, najpre pozivajući oslabljenog šaha da učvrsti vlast, a zatim se priklanjajući Henriju Kisindžeru i Dejvidu Rokfeleru koji su ubeđivali Kartera da svrgnutog šaha primi u SAD.

Neke od ovih ocena su preterane. Bžežinskog je lako otpisati kao negativca, jer je zaista bio vojnik Hladnog rata, ali je takođe bio i konceptualni mislilac sa težnjom ka trajnom, efikasnom, pa čak i progresivnom međunarodnom poretku. Njegova saradnja sa Trilateralnom komisijom inspirisala je veći deo Karterove spoljnopolitičke agende, kao i zalaganje za ljudska prava. Kao jedan od prvih članova Amnesty International-a, Bžežinski je razumeo ljudska prava kao moćnu antisovjetsku batinu, ali se takođe zalagao za univerzalne standarde u svetu ubrzane globalizacije i međupovezanosti. Karterova spoljna politika je ponekad bila nedosledna, čak i kontradiktorna. Na primer, napadao je Sovjetski Savez zbog ljudskih prava, dok je u Kremlju pregovarao o smanjenju nuklearnog arsenala.

S druge strane, Bžežinski je bio intuitivniji strateg; njegova perspektiva je bila antisovjetska, ali je takođe insistirao, kao i Džordž Kenan pre njega, na neophodnosti jakog Zapada. Ostaje diskutabilno koji stil više odgovara spoljnoj politici jedne velesile; Karter je na prvo mesto stavljao konkretne probleme i rešavao zamršene sporove, dok je Bžežinski tražio globalnu formulu koja će definisati američku strategiju 1980-ih. Ipak, autor uspeva da nadoknadi decenije potcenjivanja, čemu je i sam doprineo. U članku iz 1990. za The Nation, Berd je opisao Kartera kao brilijantnog ali politički propalog bivšeg predsednika.

U The Outlier-u, Berd pomaže čitaocima da razumeju zašto su Amerikanci tako strašno potcenili Džimija Kartera. On upire prstom u novinske kuće koje su na Kartera i njegove pomoćnike izručile nerazumnu količinu uvreda. Mediji sa istočne obale su opisivali Karterov tim kao gomilu prostaka iz ruralne Džordžije, što je bilo krajnje jeftino ali i neodoljivo efektno. Medijsko zlostavljanje je ponekad išlo preko granica pukih predrasuda, lansirajući drske konstrukcije i laži. Zabeleženo je da je Hamilton Džordan dodirivao grudi supruge eipatskog ambasadora, govoreći „Oduvek sam želeo da vidim piramide“, ili da je šmrkao kokain u Studiju 54, njujorškom noćnom klubu. Oba „incidenta“ su postala opšte mesto, iako su ih mediji u potpunosti isfabrikovali.

Ali iza ovih neprijatnih epizoda stajale su veće neprilike. Karter je postao predsednik u vreme krupnih istorijskih previranja. Bipolarni, hladnoratovski poredak se fragmentirao nakon rata u Vijetnamu, dok je američka spoljna politika očajnički tražila svrhu u postkolonijalnom svetu. Posleratni ekonomski poredak, u kojem je kapitalizam bio podvrgnut snažnoj državnoj regulaciji, ustupao je mesto tržišno orijentisanoj globalizaciji. Nekada prijateljski odnosi između američkog predsedništva i vašingtonske štampe, koja je izbegavala da se bavi Ruzveltovim zdravljem, vanbračnim avanturama Džona F. Kenedija ili eskalacijom Vijetnamskog rata u režiji Lindona Džonsona, vidno su se pogoršali nakon afere Votergejt. „Trač novinarstvo pod maskom istraživačkog novinarstva,“ piše Berd, „postalo je vrlo rašireno tokom Karterovog mandata.” Taj trend se nastavio do dan-danas.

Kao ubeđeni pragmatičar, Karter je postupao odmereno i časno, suočavajući se sa izazovima turbulentnih 1970-ih. Konsultovao je prave stručnjake, slušao, čitao i samostalno donosio odluke. U suštini ravnodušan prema ideologijama, njegov predsednički manir se nije previše razlikovao od Ruzveltovog, koji se takođe vodio praksom i instinktima. Ali svet se promenio od 1930-ih, i uprkos svojoj političkoj veštini, Karter se nije najbolje snalazio u nacionalnom političkom cirkusa kako je to nekada činio Ruzvelt.

Kao istinski moderan predsednik, Karter je imao nesreću da vlada u nadolazećem postmodernom dobu. Ali u izvanrednoj knjizi Kaja Berda, 39. predsednik SAD-a dobija zaslužene počasti. Empirijski potkrepljena i majstorski stilizovana, The Outlier opravdava specifičnu težinu izabrane teme. No, knjiga bi se u aktuelnom trenutku mogla čitati ne samo kao iskupljenje potcenjenog predsednika, već i kao analiza samog predsedništva, njegove funkcionalnosti i promene koja se desila, ne nužno na bolje.

(ForeignPolicy-ZTP, foto: Wally McNamee/Corbis/Getty)

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.