Zamenica državnog sekretara SAD-a Vendi Šerman sastala se prošle nedelje sa visokim kineskim diplomatama. Sastanak, uprkos spinovima Bele kuće i Stejt departmenta, nije prošao dobro. Poseta je naišla na probleme i pre nego što je počela. Prema prvobitnom planu turneje, Šerman je trebalo da poseti Južnu Koreju, Japan i Mongoliju, ali ne i Kinu. Međutim, potonje razočaranje i ljutnja Stejt departmenta što Šerman nije dobila prikladne sagovornike, pokazalo je da cilj putovanja jeste bio razgovor sa Kinom koliko i ohrabrivanje saveznika SAD-a u regionu.
Šerman je očekivala sastanak sa Le Jučengom, višim zamenikom ministra spoljnih poslova, umesto sa niže rangiranim Sje Fengom, nadležnim za odnose sa Sjedinjenim Državama. Kinezi često igraju ovu protokolarnu igru, jer njihova vladajuća struktura nije sasvim paralelna drugim sistemima. U kineskoj diplomatskoj hijerarhiji, Jang Jieči, punopravni član 25-članog Politbiroa Komunističke partije Kine (KPK), moćniji je od ministra spoljnih poslova i državnog savetnika Vang Jia u definisanju kineske spoljne politike. Šerman je prihvatila sastanak sa Fengom nakon što su joj Kinezi dogovorili i susret sa Vangom. Usred ove zbrke oko susreta sa „pravim“ kineskim zvaničnicima, suština sastanka je ostala po strani. Slično mnogim drugim sastancima, dnevnom redu i određenim temama posvećeno je mnogo manje pažnje nego pritiskanju Kineza da omoguće pristup pravim ljudima.
Najsvežiji primer bio je martovski samit u Enkoridžu. Kurt Kembel, koordinator Bele kuće za Indo-Pacifik, navodno je otvoreno ismevao Vanga i Janga, vodeće kineske spoljnopolitičke zvaničnike, tvrdeći da nisu „ni blizu“ užeg kruga predsednika Si Đinpina. S obzirom da je Jang prvi spoljnopolitički funkcioner Politbiroa od 1999. (Si ga je imenovao), takva ocena je upitna i verovatno doživljena kao uvreda u Pekingu, izazivajući nove svađe oko protokola. Da stvar bude gora, Stejt department je potvrdio imidž očajnika, uporno tražeći susret sa Kinezima. Bajdenova administracija nikada nije razjasnila ko je zatražio samit u Enkoridžu. Pretpostavlja se da su Kinezi napravili ustupak dolaskom u SAD, ali ostaje misterija ko je inicirao sastanak. U slučaju Šermanove, pak, američka strana je definitivno bila udvarač.
Nije za čuditi što je Peking iskoristio i ovu priliku za poigravanje. Uprkos tvrdnjama da se Si zalaže za mekši pristup, Peking je u poslednje vreme signalizirao da će nastaviti sa agresivnim stilom diplomatije. U julu je Jučeng izjavio da SAD moraju razumeti da je njihova hegemonija „u opadanju“. Ministar spoljnih poslova Vang Ji je u međuvremenu rekao da će Kina morati da poduči Sjedinjene Države kako da tretiraju druge nacije s poštovanjem, baš dok su Vendi Šerman i Vašington pregovarali o poseti. Kada se Šerman sastala sa Sjeom, domaćin je iskoristio priliku da okrivi Vašington za „pat poziciju“ u odnosima i upornu „demonizaciju“ Kine. Zatim je Šermanovoj ispostavio dve liste kineskih pritužbi, jednu o „Američkim prestupima koji moraju prestati“ i drugu u vezi sa „pojedinačnim slučajevima koji zabrinjavaju Kinu“.
Iako nijedna strana nije obznanila spiskove, kineski mediji navode da jedna lista sadrži zahteve za ukidanjem viznih ograničenja članovima KPK i prestankom targetiranja kineskih kompanija, medija i Konfučijanskih instituta, kao i povlačenjem zahteva za izručenje direktorke Huawei-a Meng Vanžu iz Kanade. Druga lista obuhvata odbijene zahteve za studentske vize i tvrdnje o uznemiravanju kineskih diplomatskih i konzularnih službenika. I sam Vang je ponovio ove zahteve. Na sastanku sa Šermanovom, zahtevao je da SAD ne izazivaju Kinu i „ne narušavaju kineski suverenitet“, uključujući i povlačenje američke podrške Tajvanu.
Portparoli Stejt departmenta insistiraju da su Vang i Šerman imali „iskrenu i otvorenu diskusiju“ koja je potvrdila „otvorene linije komunikacije“. Očigledno je da mnogi u Vašingtonu i same razgovore vide kao pobedu, bez obzira na ponižavajući ton i uslovljavanje. U intervjuu za Associated Press, Šerman tvrdi da je pokrenula pitanja Honkonga, Sinđanga i Tibeta. Takođe je napomenula da je ponudila mogućnost saradnje SAD-a i Kine po nizu pitanja, uključujući klimatske promene i Severnu Koreju.
Kineska vlada je, kako u Enkorižu, tako i sada u Tjanđinu, pokazala da smatra da ima prednost nad Sjedinjenim Državama. Kineski lideri su predstavnicima SAD-a iskazali onoliko poštovanja koliko misle da jedna opadajuća velesila zaslužuje. Ton razgovora i primetna drskost namenjeni su ne samo kineskoj već i globalnoj javnosti, pokazujući da Peking može nekažnjeno da ponižava američke diplomate. Nažalost, očajnička potreba Vašingtona da razgovara sa Kinezima samo potvrđuje ovaj utisak. U suštini, Kina šalje poruku da SAD nemaju pravo da joj uskrate pristup američkoj javnosti, školama, ekonomiji i lancima snabdevanja.
Međutim, ne postoji recipročni skup kineskih obaveza. Prema mišljenju Kineza, poboljšanje odnosa u potpunosti počiva na američkoj strani. Dakle, nema obećanja ili očekivanja da će zapadni mediji imati pristup Kini, niti da će na kineskim univerzitetima biti osnovani Džeferson instituti. Takođe, nema naznaka da će Kina usporiti sa projektom Made in China 2025, preko kojeg nastoji da postane dominantna sila u deset industrijskih sektora. Šerman je istakla da Kina treba da „shvati da ljudska prava nisu samo unutrašnja stvar, već globalna obaveza na koju je Kina pristala”. Ipak, portparol kineskog ministarstva spoljnih poslova je nakon odlaska Šermanove ponovio da Peking očekuje da SAD ućute i prestanu raspravljati o kineskim „unutrašnjim poslovima“ poput Tajvana i Honkonga.
Bajdenova administracija rizikuje da se Pekingu predstavi kao strana koja očajnički traži dogovor. Potenciranje klimatske krize kao glavnog povoda za saradnju Kine i SAD-a, ostavlja malo manevarskog prostora Amerikancima. Sama činjenica da proizvodi više energije iz uglja nego ostatak sveta zajedno, govori da Kina neće dozvoliti da klimatski obziri utiču na njene velike investicije. Peking se verovatno radovao nedavnim izveštajima prema kojima je Demokratska stranka podeljena između klimatske krize i suočavanja sa Kinom. Dakle, ako SAD očekuju da Kina promeni kurs, moraće da joj ponude ustupke. Gorepomenute liste su samo početni zahtevi Pekinga.
I Enkoridž i Tjanđin jasno pokazuju da kineska pozicija nije pomirljiva. Ako se očekuje da SAD i Kina poboljšaju odnose, Peking smatra da Vašington mora da napravi ustupke. Kineski zvaničnici su u međuvremenu snishodljivo izjavili da je Peking voljan da tretira Sjedinjene Države kao sebi „jednake“. Američke diplomate bi morale da razumeju ove signale pre nego što zatraže još jedan sastanak sa kineskim kolegama.
(ForeignPolicy-ZTP, foto: Phoenix TV/AP/NTB)
