1930. godine, kada je imala 19, Eda Musolini se udala za Galeaca Ćana. Njegov otac je bio lojalni ministar u vladi njenog oca – bio je to skladan par. Pet stotina pozivnica za venčanje otišlo je rimskom plemstvu, diplomatama iz više od 30 zemalja i svim visoko pozicioniranim fašistima, gerarhima. Nakon ceremonije, mladenci su otišli na ostrvo Kapri; Eda je vozila svoj beli Alfa Romeo, posluga i prtljag su je pratili u drugom automobile, telohranitelji u trećem. Krenuli su velikom brzinom. Onda se Eda naglo zaustavila. Primetila je četvrti automobil na začelju. Možda je mislila da će kao udata žena najzad izaći iz senke svog oca, ali ne. Ne želeći da se odvoji od svog omiljenog deteta, za njima je išao Benito Musolini, čija je kontrola nad vlastitom porodicom bila jednako snažna i neumitna kao i njegova vlast nad italijanskom državom.
Tog dana je Eda ubedila Dučea da se vrati i ostavi je da uživa u medenom mesecu, ali mimo toga se nije izborila za svoju nezavisnost. Novinari su je nazivali „najopasnijom“ ili „najuticajnijom“ ženom u Evropi; ali, kao što autorka Kerolajn Murehed priznaje, pitanje je koliko je zaista bila moćna. Imala je duge razgovore sa ocem. „Stalno su pričali, ali nikada nije zapisano šta je govorila, šta je savetovala.“ Takođe je bila supruga ministra spoljnih poslova, ali su ona i Ćano bili u svađi. Kada je Musolini ušao u Drugi svetski rat zajedno sa Nemačkom, Eda ga je zdušno podržala. Ćano je, nasuprot tome, smatrao ovu odluku „zločinom i vrhuncem ludosti“. Čini se da Edin odnos prema suprugu nije ni na koji način uticao na njegove stavove.
Musolini je rano polagao nade u nju. Kada je tek bila prohodala, odveli su je da ga poseti u zatvoru (nakon hapšenja zbog protesta protiv invazije Italije na Libiju, u vreme dok je bio socijalista i antimilitarista). Prema instrukcijama njene majke, mala Eda je čvrsto grlila oca dok je on stavljao papire u njen kaputić sa namerom da ih prokrijumčari pored čuvara. Eda se plašila žaba. Kada je imala pet godina, otac je uhvatio žabu i naterao je da je drži, kako bi je naučio da Musolinijevi nikada ne pokazuju strah. Odrastala je u svojeglavu osobu. Kao mlada žena u Rimu 1930-ih, elegantno mršava i obučena u uske haljine, pila je i kockala se, gubeći velike sume novca. Bila je otresita do grubosti, ali kao diktatorova ćerka ostala je miljenica „avanturistički nastrojenog plemstva koje je udružilo snage sa energijom i uzbuđenjem fašizma“.
Često smo čitali o fašizmu iz ugla njegovih žrtava, ili nekolicine hrabrih koji su se protiv njega borili. Ovde, zahvaljujući brojnim izveštajima OVRA-e (politička policija), dnevnicima, pismima i memoarima onih koji su se zabavljali sa fašističkim insajderima, te beleškama i prepisci stranih diplomata u Rimu, Murehed nam daje uverljivu sliku o tome kako je bilo živeti tokom dve decenije fašizma u samom centru moći. Ovo je Edina biografija, ali se karijera njenog oca kroz nju neizbežno provlači. Prikaz Musolinijevog uspona i pada zadivljujuće je lucidan i sažet. Eda je prisutna sve vreme, ali često je zasenjena. Tek nakon što se osamostali, knjiga postaje potpuno fokusirana na nju, i upravo u tim odlomcima je najzanimljivija i najoriginalnija.
Edin život u Šangaju, gde je Ćano bio generalni konzul na početku njihovog braka, Murhed dočarava kroz živopisnu sliku užurbanog, kosmopolitskog, korumpiranog grada, gde je prosečni životni vek Kineza bio 27 godina; gde su stranci plesali Diksilend sving i Turski kas i zavideli kineskim moćnicima na krznu, somotskim čizmama i dugmadima od žada; i gde je Eda otkrila društvenu igru madžong. Na Kapriju je tražila da joj sagrade modernističku belu kuću i držala je jaguara u kavezu; najviše je boravila kod kuće, noseći tamne naočare, i igrajući pasijans danima; ovde se sprijateljila sa jednim vidovnjakom i noću gola skakala sa stena, a Hermana Geringa je majmun ugrizao za nos. U Berlinu se sprijateljila sa Magdom Gebels, savetujući je kako da se nosi sa neverstvima svog muža. U Rimu je provodila vreme u mračnim krugovima, u kojima ni njen otac ne bi bio opušten, te na večerama gde su i lakej i gost mogli da budu špijuni OVRA-e.
Dočaravajući ove prizore, Murhedova vešto koristi citate, dajući nam izveštaje duhovitih očevidaca i predstavljajući svaku od ličnosti iz visokog društva do detalja. Uvek u centru pažnje, špijunirani, ogovarani i fotografisani, nalaze se Ćano (opisan kao „vulgaran“, „elegantan“, „naduvenko“) i sama Eda, pritom oboje promiskuitetni (Murhed ne otkriva Edine afere, ali priznaje da ih je bilo mnogo), oboje dvoreni, ali i uplašeni. Nema smisla da se lepo ponašaš, govorila je Eda, kada te čeka giljotina.
A onda dolazi rat i dramatičan rasplet. Eda je jednom rekla da bi najviše želela da ih „niko više ne pomene“, ali je nekoliko članova porodice napisalo memoare. Naslov knjige njenog sina Fabricija u prevodu znači Kad je deda upucao tatu. Murhed piše o tome kako su dva glavna muškarca u Edinom životu izdala jedan drugog. Ćano je mogao da se uzdrži od glasanja kojim je njegov tast uklonjen sa vlasti i poslat u zatvor. Kasnije je Musolini mogao da interveniše i spase svog zeta od pogubljenja. U svakom slučaju obojica su oklevali, gonjeni impulsima ambicije, straha i ponosa. Ćano je bio u zatvoru dva meseca, nadajući se odlaganju kazne. Za sve to vreme su on i Eda najzad bili ljubazni jedno prema drugom.
Murhed je dobar pisac i prilježan istoričar. U svom prologu ona upozorava da je Edina priča toliko zamagljena dezinformacijama i tračevima da „sigurno nije svaki događaj u ovoj knjizi istinit“. Ali u režimu koji je sam sebe mitologizovao, uverenja su bila jednako važna kao i istina. I sama Eda je odlučila da se nikada ne suoči sa činjenicama. Džozef Gebels ju je smatrao izuzetno pametnom. Ako nije razumela koliko će Čelični pakt biti katastrofalan za Italiju, to je verovatno zato što je odlučila da ga ignoriše. Živela je do 1995, uvek „zdušno poričući“ da je bila siva eminencija svog oca. Njena javna pozicija, insistirala je, bila je „čisto formalna“. Možda i jeste bila takva. Ova živopisna, pronicljiva knjiga nas podseća da Dučeova ćerka nije bila beznačajna figura. Ćaskanje na večerama nije nužno trivijalna aktivnost, posebno kada učesnici imaju bliske veze sa onima koji imaju apsolutnu moć.
(TheSpectator-ZTP)
