Evropski lideri su zacrtali da će prekinuti uvoz ruske nafte i gasa „znatno pre 2030.“, što znači potencijalni dobitak za Nigeriju, Angolu, Libiju i Alžir i njhovu industriju prirodnog tečnog gasa. „Izgleda da je Afrika sada najpouzdanija alternativa za Evropu,“ kaže Kenedi Čege, istraživač sa Univerziteta u Kejptaunu i stručnjak za energetsko zakonodavstvo. „To u suštini daje sjajnu priliku afričkim zemljama da utrče na teren i brzo završe posao.”
Na kontinentu postoje ogromni resursi, ali glavnim proizvođačima nedostaje infrastruktura koja bi brzo isporučila energente. „Najveći izazov je finansiranje,“ kaže Linda Mabena-Olagunžu, generalna direktorka DLO Energy Resources Group, privatnog dobavljača električne energije u Južnoj Africi. Nije bilo ulaganja stranog kapitala u afričku infrastrukturu ugljovodonika usled globalnog zaokreta ka obnovljivoj energiji. U tom smislu, Nigerija kao najveći proizvođač nafte na kontinentu traži da lokalni investitori, kao što je Afrička izvozno-uvozna banka, obezbede alternativne izvore finansiranja. Ova zemlja ima najveće poznate rezerve gasa u Africi. „Želimo da izgradimo transsaharski gasovod kako bi naš gas stigao sve do Alžira, i do Evrope,“ rekao je Timipre Silva, nigerijski ministar za naftne resurse. Takođe je upozorio da „ne postoje rezervni kapaciteti koje možemo odmah isporučiti Evropi”.
Planovi za transsaharski gasovod dužine 4.000 kilometara, poznat kao NIGAL, potpisani su 2009. Gasovod treba da prođe kroz severnu Nigeriju i dalje preko Nigera i Alžira do Evrope. Međutim, izgradnja je obnovljena tek prošle godine zbog spora između Alžira i Nigera. Alžir, koji trenutno obezbeđuje oko 11 odsto evropskog gasa, možda je u najboljoj poziciji da ostvari korist od izvoza. Uprkos zatvaranju gasovoda do Španije zbog tenzija sa Marokom, alžirski izvoz u Italiju prošle godine je skočio 76 odsto, na 21 milijardu kubnih metara, a ima kapacitet da izveze još 10 milijardi kubnih metara. Italija je prošlog meseca nagovestila da će dodatno povećati uvoz iz Alžira.
Evropska unija je najavila finansijsku podršku istočnomediteranskom gasovodu koji će povezati region sa gasnim poljima u Egiptu, ali je naišla na geopolitičke probleme sa SAD koje su se povukle iz projekta u januaru zbog stava da će podržavati samo zelenu energiju. Neki od najvećih proizvodnih kapaciteta u Africi nalaze se bezbednosno rizičnim oblastima. Mozambik ima treće po redu rezerve prirodnog gasa u Africi, ali je aktuelni oružani sukob u severnoj provinciji Kabo Delgado odložio 50 milijardi dolara vredne gasne projekte. Libijska gasna i naftna polja povezana su cevovodima sa Italijom, ali su pod čestim blokadama.
Nemiri su takođe uticali na proizvodnju u delti Nigera. Nigerija zavisi od uvoza rafinisane nafte kako bi zadovoljila vlastite energetske potrebe. „S jedne strane, konferencija UN-a o klimatskim promenama kaže da moramo odustati od ugljeničnih goriva, ali realnost je da će nam nafta i gas biti potrebna više nego ikada kako bismo zadovoljili trenutnu potražnju,“ kaže Mabena-Olagunžu. Ideja da bi afrički gas mogao odmah da zameni ruske energente je zabluda, rekli su stručnjaci za Foreign Policy. Na primer, nigerijska proizvodna kvota je projektovana na 1,73 miliona barela dnevno od aprila, ali se zemlja mesecima mučila da dostigne redovnu proizvodnju nafte i rekla da je njen fokus na ispunjavanju standardne kvote.
„Trenutno imamo rezervni kapacitet od oko 600.000 barela,“ rekao je Silva, „ali su potrebna ulaganja.” Tufik Hakar, izvršni direktor alžirske državne energetske kompanije Sonatrach, nagovestio je da će se proizvodnja usklađivati sa rastućom potražnjom na domaćem tržištu i aktuelnim ugovornim obavezama. Ipak, dugoročno gledano, sankcije Rusiji stvaraju šansu za afričke lidere da investiraju u infrastrukturu potrebnu za isporuke značajnih količina afričkog gasa na evropska tržišta.
(ForeignPolicy-ZTP, foto: AfricaBriefing)
