Poslovna diplomatija: Kako je Tramp izgubio Balkan

Na Balkanu, glas supersile uvek se računa. Kavaljerska izjava američkog državnog sekretara Džejmsa Bejkera ​​u junu 1991. godine „Mi nemamo pulena u toj borbi“, doprinela je nasilnom raspadu Jugoslavije. Slična dinamika je prisutna i danas.

Trampova ignorantska ekonomska agenda dovela je do najvećeg pogoršanja odnosa još od završetka regionalnih ratova 1990-ih. Administracija se hvali da je predsednik Tramp na Balkanu „preokrenuo situaciju“ potencirajući ekonomiju i prezir prema političkim pitanjima, što je tačno. Šest uglavnom mirnih zemalja, Srbija, Kosovo, Crna Gora, Bosna i Hercegovina, Bugarska i Severna Makedonija, sada imaju porast međuetničkih tenzija, a sve za vreme Trampovog mandata.

Nedavno su visoki američki zvaničnici nesvesno podstakli jednu od NATO saveznica, Bugarsku, da zapreti vojnom intervencijom drugoj, Severnoj Makedoniji. Američki sekretar odbrane Mark Esper 6. oktobra se sastao sa bugarskim kolegom Krasimirom Karakačanovim, tvrdim nacionalistom sklonim zapaljivoj retorici prema susednoj Severnoj Makedoniji. Prošlog meseca, Karakačanov je ponovio stav Sofije da će blokirati davno odložene pregovore Skoplja za članstvo u EU.

Bugarski ministar je u Vašingtonu čašćavan viskijem i pohvalama, dok su zvaničnici pregovarali o desetogodišnjem „planu odbrambene saradnje“ te prodaji osam lovaca F-16. Bez trunke zabrinutosti zbog bugarskih pretnji susedima, Esper je salutirao Karakačanovu, koji je uzvratio vlastitim pozdravom Trampu. Bratimljenje iz Vašingtona nastavljeno je 20. oktobra u Bugarskoj, tokom posete visokog zvaničnika Stejt departmenta R. Klarka Kupera, koji je vladi izrazio „zahvalnost na posvećenosti Alijansi“.

Dva dana kasnije, Karakačanov je šokirao region zapretivši da će poslati bugarske trupe u Severnu Makedoniju. U njegovom ultimatumu stoji tvrdnja da Severna Makedonija ugrožava „teritorijalni integritet Bugarske“. Za to vreme, Trampova administracija se suzdržala od bilo kakve reakcije. Odgovornost je pala na makedonsku ministarku odbrane Radmilu Sekerinsku da uputi odgovarajuću opomenu: „Bugarska je članica NATO-a, i mi smo članica NATO-a, i ovo nije način na koji bi članovi alijanse trebalo da komuniciraju.”

Da stvar bude gora, Sofija je prošle nedelje S. Makedoniji blokirala pristup Fronteksu, evropskoj pograničnoj policiji, slabeći sposobnost Skoplja da zaustavi ilegalne migracije i suzbije kriminal na granici sa Bugarskom. Pozicija Sofije unutar EU ne sprečava je da bilateralne sporove uvede u evropski pregovarački okvir. Drska tvrdnja Karakačanova da bi Makedonci “rado dočekali” bugarsku vojsku samo je dolila ulje na vatru.

Krasimir Karakačanov, ministar odbrane Bugarske (foto: Ibna)

Trampova kratkovida diplomatija nametnula je čitavu seriju problema još jednoj regionalnoj državi, Srbiji. Početkom septembra, na samitu Srbije i Kosova u Ovalnoj sobi, Tramp je slavio potpisane liste obaveza kao „istorijski uspeh“ i „veliki proboj“. Na predizbornim skupovima, Tramp je insistirao da zaslužuje Nobelovu nagradu za mir, budući da je njegova inicijativa dovela do „zaustavljanje masovnih ubistava između Srbije i Kosova“.

Zapravo, Trampovo hvalisanje i fokus na ekonomska pitanja imali su tri štetne posledice. Prvo, sporazum o „ekonomskoj normalizaciji“ ublažio je pritisak na nepopustljivu stranu, Beograd. Učešćem u diplomatskoj inicijativi Bele kuće, autokratski predsednik Srbije Aleksandar Vučić, još jedan nepokolebljivi nacionalista, sačuvao je svoj imidž bez značajnih ustupaka drugoj strani.

Trampov specijalni izaslanik za Srbiju i Kosovo, Ričard Grenel, insistirao je na ekonomskim aranžmanima, dok će pitanje uzajamnog priznanja (koje Vučić želi da izbegne) doći na red tek kada ekonomske odredbe zažive. Inače je dijalog Srbije i Kosova pod vođstvom EU prilično posustao. Ovo je poseban problem za izolovano, nepriznato Kosovo, jer je pod pritiskom SAD-a odustalo od prava na članstvo u međunarodnim organizacijama.

S obzirom da je administracija već proglasila uspeh sporazuma, morala je da zatvori oči pred vrdanjem obaveza u Srbiji. Tek nekoliko dana od samita u Beloj kući, srpski zvaničnici su ignorisali kupovinu 5G opreme od „nepouzdanih dobavljača“, što je eufemizam za Huawei. Premijerka Ana Brnabić otvorila je Huawei centar za inovacije i razvoj u Beogradu, pohvalivši kompaniju kao „jednog od naših najvećih i najboljih partnera“ u „digitalnoj transformaciji naše ekonomije“. Kina je nastavila da širi svoju saradnju sa Srbijom kao „sidrom“ Pekinga u Evropi. Bivši ministar odbrane Vulin prisustvovao je demonstraciji nedavno kupljenih kineskih dronova, napominjući da je Peking u Srbiju prebacio predmetnu tehnologiju.

Vučić je ruskom ambasadoru u Beogradu obećao da će gasovod Turski tok biti završen ove godine, što je u suprotnosti sa očekivanjima Bele kuće. Nakon što je dobio ponižavajuću zamerku zbog svoje servilnosti u Beloj kući, Vučić je bio primoran na listu obećanja Kremlju, uključujući da Srbija nikada neće ući u NATO, da neće uvesti sankcije Rusiji i da će nastaviti svoju prijateljsku politiku prema Rusiji uprkos kritikama EU. Vučić je upravo pokrenuo pravni postupak za otvaranje misije ruskog Ministarstva odbrane u Beogradu, produbljujući vojni odnos sa Moskvom.

Američka administracija je još jednom pokazala slabosti svoje „poslovne diplomatije“, zanemarujući diverzije iz Moskve i Beograda. Zvaničnici su uglavnom ignorisali izveštaj Stejt departmenta iz juna, u kojem su crnogorski analitičari izrazili bojazan zbog „koordinisane kampanje dezinformacija, propagande i provokacija iz trećih zemalja, a u cilju izazivanja etničkih podela i sukoba kroz masovne proteste “.

Kampanjom dezinformacija, koju su neki analitičari uporedili sa ruskim mešanjem u američke izbore 2016., srpski i ruski akteri snažno su uticali na predizbornu atmosferu i podele unutar crnogorskog biračkog tela. Dok su srpski botovi širili lažne vesti na društvenim mrežama, ruski mediji su podržali „krstaški rat” Srpske pravoslavne crkve protiv novog zakona o verskoj imovini. Kada su sveštenici odbacili zabranu okupljanja zbog covida-19, Moskva ih je snažno podržala, pozivajući se na versku diskriminaciju. Tokom višemesečne kampanje, Trampova administracija ostala je pasivna, propustivši da kritikuje uplitanje Srbije i Rusije.

Svestan američke uzdržanosti, lider bosanskih Srba Milorad Dodik, inače klijent Moskve i Beograda, oštro je zapretio secesijom srpskog entiteta. Dodik nije dobio nikakvo upozorenje zbog svoje provokativne tvrdnje da bi priznanje Kosova zahtevalo priznanje Republike Srpske.

Prema tvrdnjama analitičara iz nemačkog Bertelsman Štiftunga „ekonomija čini samo deo strategije za normalizaciju odnosa i pristupanje zemalja zapadnog Balkana EU“. Čak i odredba o „mini-Šengenu“ u Trampovom ekonomskom sporazumu, sa ciljem slobodnijeg prometa ljudi, robe, usluga i kapitala, donosi dodatne komplikacije. Manje zemlje sa velikim trgovinskim deficitima poput Kosova strepe da će to učvrstiti dominaciju znatno veće srpske privrede.

EU je upravo izdvojila 9 milijardi evra za razvoj, modernizaciju i povezivanje ekonomija jugoistočne Evrope. Posao Vašingtona nije da nadmaši EU grandioznim i nepromišljenim projektima koji rasipaju novce američkih poreskih obveznika. Ključna uloga SAD-a je da bude glas autoriteta, principa i hitnosti, tako da ni Brisel ni balkanske prestonice ne odstupe od rešavanja političkih sporova u regionu.

(ForeignPolicy-ZTP, foto: VOA)

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.