Porodična istorija na sudu: Pokušaj rehabilitacije nemačke dinastije Hoencolern

Smešten na vrhu planine sa pogledom na švapske Alpe, dvorac Hoencolern sa svojim visokim kulama deluje kao iz bajke. Kada je ponosni vlasnik kod kuće, njegova zastava se prkosno vijori na vetru, ali ona nosi boje kraljevstva koje više ne postoji: crno-bele Prusije. Georg Fridrih, pruski princ, trenutno je glava kuće Hoencolerna. Čudno je gledati nasmejanog biznismena u skrojenim odelima i misliti o njemu kao o Kajzeru. Ali 45-godišnji otac četvoro dece bio bi upravo to da nemačka monarhija nije pala.

Njegova dinastija vuče korene iz 11. veka. Hoencolerni su prva, poslednja i jedina kraljevska porodica koja je vladala jedinstvenom nemačkom nacijom-državom; bili su primorani da se odreknu svoje vlasti nakon što je poslednji nemački Kajzer, Vilhelm II, proglašen odgovornim za katastrofu prvog svetskog rata. Od tada je dinastija izbledela iz kolektivne svesti savremenih Nemaca. Georg Fridrih je uvek tvrdio da nema političkih ambicija, već da želi da obnovi porodična imanja koja su najvećim delom oduzeta nakon Drugog svetskog rata. Princ polaže pravo na oko 10.000 umetničkih dela, kao i na mogućnost korišćenja palata. Ukupna sporna imovina meri se stotinama miliona evra.

Od ponovnog ujedinjenja 1990, nemačka država je bila blagonaklona prema građanima čija je imovina nacionalizovana ili oduzeta nakon Drugog svetskog rata. Iako se tako postupalo i u Zapadnoj Nemačkoj, na istoku je preraspodela zemlje postala zvanična politika. Bivše „elite“ smatrane su ratnim plenom jer su bile označene kao simpatizeri nacista. Imovina veća od 100 hektara je konfiskovana i preraspodeljena, što je posebno pogodilo Hoencolerne i njihov kapital na severoistoku Nemačke. Nakon pada Berlinskog zida, deda Georga Fridriha, Luj Ferdinand, pokrenuo je postupak za vraćanje imanja, ali je ubrzo naišao na probleme. Prvo se suočio sa negativnom reakcijom javnosti. Mnoge uticajne ličnosti komentarisale su prinčevo zalaganje kao čistu pohlepu, naročito nakon javnog izlaganja umetnina i pretvaranja palata u muzeje.

Drugi problem je pravna prepreka koja je sputavala porodice da traže odštetu za oduzetu imovinu jer su njihovi preci „značajno doprineli unapređenju nacističkog sistema“. Ključna figura ovde je pradeda Georga Fridriha, tj. Kajzerov sin, princ prestolonaslednik Vilhelm, koji je javno podržao naciste i Adolfa Hitlera početkom 1930-ih. Ali da li je podrška bila „značajna“ i koliko je uticala na nacističko preuzimanje vlasti, ostaje predmet sporenja.

Prestolonaslednik Vilhelm je bio kompleksna ličnost. Umeo je da bude šarmantan i duhovit, voleo je zabave i bio uspešan u konjičkom sportu. Njegova posebna strast bio je fudbal mnogo pre nego što je igra postala masovna atrakcija. Lično je sponzorisao prvi fudbalski kup 1908, koji i danas postoji kao Länderpokal. Međutim, svoju ulogu naslednika prestola shvatao je vrlo ozbiljno. Vilhelm je bio lojalni sin Kajzera (Vilhelma II) i komandovao je trupama u bici kod Verdana, sa očekivanjem da će jednog dana naslediti carsku titulu. Ipak, istoričari ga smatraju najmračnijim izdankom Hoencolerna; otvoreno je podržavao Adolfa Hitlera i pre i nakon što je ovaj postao nemački kancelar.

Princ prestolonaslednik Vilhelm upoznaje Hitlera, 1933.

Vilhelmova uloga u Hitlerovom političkom usponu više je od porodične istorije za njegovog praunuka Georga Fridriha. Uticala je na status i budućnost dinastije, moralno i finansijski. Stoga je zadužio renomiranog istoričara Lotara Mahtana, profesora na Univerzitetu u Bremenu, da ispita celu stvar u zamenu za petocifreni honorar i pun pristup porodičnoj arhivi. Mahtanovi nalazi nedavno su objavljeni u opsežnoj biografiji pod naslovom Prestolonaslednik i nacisti: Mračna stigma Hoencolerna.

U prošlonedeljnom intervjuu za Die Welt, istoričar i princ su iskazali zadovoljstvo rezultatima istraživanja. Mahtan je zaključio da se ne može poreći „saradnja sa zahuktalim nacistima“. Ali on takođe tvrdi da „dinastija nije učestvovala u tranziciji vlasti u zimu 1932/1933, ni direktno ni indirektno“. Opisao je Vilhelma kao zavedenog i „nestabilnog“ čoveka koji je bio beznačajan u očima nacista. Mahtan tvrdi da njegove „izjave lojalnosti“ Hitleru nisu bile ni tražene ni posebno korisne budućem diktatoru.

Kako će nemački sudovi proceniti ovu analizu, ostaje da se vidi. Pruski princ i dalje pregovara sa kulturnim organizacijama u nadi da će postići kompromisno rešenje van sudnice. Ali ožiljci u nemačkom kolektivnom pamćenju i dalje su duboki, o čemu svedoči i histerični ton javne rasprave. Jedan analitičar je Hoencolerne nazvao „porodičnim klanom koji je hiljadu godina opsedao centralnu Evropu svojim ratovima, nepotizmom i katastrofama“; drugi su sudski proces nazvali „uvredom republike“, „pohlepom“, pa čak i „erozijom same demokratije“.

Malo je verovatno da će prinčevi nastupi u medijima, ma koliko uglađeni i profesionalno vođeni, ublažiti kolektivnu uznemirenost koja još uvek vlada u mnogim sferama nemačkog društva. Ni profesionalno istraživanje uglednog istoričara verovatno neće promeniti javno mnjenje. Da li je prestolonaslednik Vilhelm pomagao nacistima ili ne, možda se može svesti na pravno pitanje. Ali moralno pitanje za većinu Nemaca je da li Hoencolerni zaslužuju povraćaj bogatstva.

(TheSpectator-ZTP, foto: Adam Berry/Getty)

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.