Emisije ugljen-diosksida samo iz globalnog prehrambenog sistema dovoljne su da ciljevi Pariskog sporazuma ostanu izvan domašaja, čak i ako obustavimo sve druge izvore zagađenja. Globalna poljoprivreda emituje trećinu gasova staklene bašte; svetski prehrambeni sistemi izbacivali su oko 16 milijardi tona CO2 godišnje od 2012. do 2017. godine.
Iako se emisije iz energetskog sektora usporavaju zbog sve većeg usvajanja čiste tehnologije, poljoprivreda je dobila znatno manje pažnje. Ali ako se emisije iz proizvodnje hrane nastave ovim tempom, dostići će ukupno 1.356 gigatona do kraja veka, tvrdi naučna studija u časopisu Science. Samo to bi bilo dovoljno da se svet zagreje za 1,5°C do 2060-ih, a verovatno i za 2°C do kraja veka. Prema Pariskom sporazumu, države će morati da zadrže porast temperature do najviše 2°C iznad nivoa preindustrijske proizvodnje, sa težnjom ka 1,5°C.
Majkl Klark, autor studije i istraživač sa Oksford Martin škole, upozorio je: „Isparavanje CO2 iz prehrambenih sistema povećano je jer konzumiramo veću količinu hrane, naročito one životinjskog porekla, takođe imamo porast populacije i promene u proizvodnim procesima.“
Krčenje šuma i pretvaranje tresetišta, močvara i drugih prirodnih staništa u obradivo zemljište značajno doprinose klimatskoj krizi. Drugi izvori zagađenja su veštačka i prirodna đubriva, te metan od uzgoja stoke i plavnih pirinčanih polja.
Bačena hrana takođe dovodi do prekomernih emisija štetnih gasova; smanjenje prehrambenog otpada za polovinu zadržalo bi ugljenična isparenja ispod kritičnih 2°C. Efikasnija poljoprivreda, uključujući precizniju upotrebu đubriva i agroekološke metode, takođe bi umanjila globalne emisije CO2.
Način ishrane u bogatim zemljama takođe bi morao da se promeni. „Ovo se odnosi na zemlje sa srednjim ili visokim dohotkom, gde je konzumacija mesa, mleka i jaja znatno iznad zdravstvenih preporuka“, kaže Klark, ukazujući na VB, SAD, Australiju, Evropu, Brazil, Argentinu i Kinu gde je potrošnja mesa u porastu.
Takva promena bi popravila zdravlje ljudi i pomogla da se reši kriza gojaznosti koja pogađa mnoga bogata društva. „Poželjno je unositi manje hrane uopšte, tako da unos kalorija bude u skladu sa zdravijim količinama, takođe manje mesa, jaja i mlečnih proizvoda“, kaže Klark. To ne znači da bi svi trebalo da postanu vegani, već da smanje potrošnju hrane čija proizvodnja oslobađa najviše štetnih isparenja.
Ako bi se to postiglo, siromašnije države mogle bi bolje prehraniti svoje stanovništvo i povećati potrošnju životinjskih proizvoda. Studija je pokazala da je rastuće svetsko stanovništvo moguće zdravo ishraniti i istovremeno ispuniti ciljeve Pariske konvencije, ako se preduzmu zajedničke mere za reformu globalnog prehrambenog sistema. Dobar primer je Velika Britanija, gde su zdravstveni radnici nedavno predložili porez na meso u cilju rešavanja klimatske krize i poboljšanja zdravlja.
Klark je rekao za Guardian da bi „porez mogao biti deo rešenja, ali ne i jedino rešenje. Ako se primene porezi na hranu, oni ne smeju biti regresivni i ne smeju ugroziti populaciju koja ne može da priušti takav porez.“
(TheGuardian-ZTP, foto: Getty)
