Kada je američki predsednik Džo Bajden u maju povukao sankcije kompaniji koja realizuje projekat Severni tok 2, mnoge je to iznenadilo. Odluka se u velikoj meri posmatra kao način da Bajdenova administracija „normalizuje“ odnose SAD-a i Nemačke, nakon što ih je Trampova administracija godinama urušavala.
Međutim, pitanje je zašto je Bajden povukao ovakav potez kada se Angela Merkel, kao zastupnik Severnog toka 2, uskoro povlači iz politike, dok potencijalna naslednica iz opozicione partije Zelenih ne deli isti entuzijazam niti političku podršku projektu. Kako stvari stoje, Analena Berbok, kandidat Zelenih za premijera, smatra da je sporni gasovod pitanje „rata i mira“, jer preti da potkopa ukrajinsku bezbednost. Nije li onda bilo logičnije da Bajden sačeka odlazak Merkelove i dolazak novog lidera, verovatno iz stranke Zelenih, koji će trajno dokinuti projekat Severni tok 2?
Međutim, Bajdenova administracija je primenila drugačiji pristup, koji se nužno ne tiče odnosa SAD-a i Nemačke; čini se da SAD pokušavaju da redefinišu svoje odnose sa Rusijom kako bi je odvukli od Kineza, praveći sebi bolju stratešku poziciju za odvraćanje svog najmoćnijeg globalnog protivnika. Drugim rečima, nudeći Rusiji popust i veće ekonomsko prisustvo u Evropi, Bajden pokušava da poremeti osovinu Rusija-Kina.
U svojoj proceni svetske bezbednosti za 2020., američka obaveštajna zajednica je ustvrdila da su „Kina i Rusija složnije nego u bilo kom trenutku od sredine 1950-ih“. Jedan od faktora zbližavanja svakako su američke sankcije. Kada se ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov u martu sastao sa svojim kolegom Vang Jijem u Kini, govorilo se o „tehnološkoj nezavisnosti“ i zaobilaženju zapadnih finansijskih sistema koje SAD koriste za nametanje sankcija. To objašnjava zašto je Bajdenova administracija, koja je isprva bila oštra prema Rusiji, promenila svoju politiku, shvatajući da su sankcije samo približile njena dva najveća rivala.
Kada se američki državni sekretar Blinken nedavno susreo sa svojim ruskim kolegom, atmosfera sastanka je bila potpuno drugačija od one na američko-kineskom samitu u Enkoridžu, gde su obe strane razmenjivale verbalne varnice i neprijateljstva. Nasuprot tome, Lavrov je dijalog u Rejkjaviku opisao kao „konstruktivan“, dok je Blinken naglasio da bi svet bio bezbednije mesto ukoliko bi Moskva i Vašington „mogli da sarađuju“. Atmosfera je takođe protivrečila nedavno održanom samitu G7, koji je Rusiju optužio za „neodgovorno i destabilizujuće“ ponašanje. Otkuda ova promena retorike?
Iako SAD nisu suštinski promenile stavove o Rusiji, čini se da postoji potreba za redefinisanjem odnosa koji su pogoršani nakon ukrajinske krize iz 2014. Otuđenje Rusije od Zapada poklopilo se sa njenim produbljenim vezama sa Kinom. Budući da Kina neprestano prkosi SAD-u i ne pokazuje ni najmanju spremnost da „poštuje“ ili prihvati američku političku, ekonomsku i tehnološku dominaciju, logično je da SAD traže strategiju koja bi oslabila rusko-kinesko savezništvo. Dakle, ukidanje sankcija je „maslinova grančica“ koju su SAD ponudile Moskvi.
U tom smislu, američki mejnstrim mediji već podgrevaju „rivalstvo“ između Kine i Rusije. Nedavno objavljeni članak u Vašington Postu opisuje kinesko-ruske odnose kao suparničke, pri čemu Moskva mora „više da strahuje od Pekinga nego od Vašingtona“. Prema ovom napisu, ruski „strah“ od Kine pretvara „Moskvu u tihog, ali značajnog partnera u globalnoj kampanji za suzbijanje međunarodnog uticaja Kineske komunističke partije“.
Da li će ovo biti glavna Bajednova agenda na junskom sastanku sa Vladimirom Putinom? Nema sumnje da SAD žele da zaustave kineski uspon ka globalnoj dominaciji. Shodno tome, možemo prepostaviti da će SAD pokušati da uzdrmaju temelj rusko-kineskih odnosa, kako bi makar jednu od velesila učinile „prijateljem Zapada“. Hoće li će Rusi zagristi mamac? Verovatno ne. Ali, Amerikancima se ova strategija čini dovoljno atraktivnom da bi je isprobali. Iako možda neće doneti željene rezultate, SAD su procenile da ih ovakav pristup ništa ne košta i da se lako mogu vratiti politici sankcija.
(NewEasternOutlook-ZTP, foto: Stine Jacobsen/Reuters)
