Politički pejzaž Bavarske: Krah posleratnog konsenzusa usled uspona desnice

Slobodna država Bavarska smatrala je sebe drugačijom pre nego što je Nemačka postala jedna država 1871. i pre nego što je to (ponovo) postala 1990. Uštogljenost protestantskog severa nije za Bavarce; umesto toga, oni se ponosno drže narodne nošnje, obilnog ispijanja piva i prkosnog tradicionalizma. Pa ipak, spremajući se za izbore 8. oktobra, ova (po površini) najveća nemačka država predstavlja političku konstelaciju koja je različita od ostatka zemlje, ali donekle i slična. Bavarci se suočavaju sa usponom radikalne desnice i zabrinuti su zbog istih onih pitanja koja opsedaju ostatak Evrope – migracija, klimatskih promena, ekonomskih slabosti i širih identitetskih pitanja. Dodajte tome nedavnu kontroverzu oko zamenika premijera i isplivavanja njegovih razmišljanja o nacističkim logorima kada je bio tinejdžer, i dobijate zapaljivu situaciju.

Vratimo se nekoliko decenija unazad. Hrišćansko-socijalna unija (CSU) osnovana je, zajedno sa ostale tri narodne partije, ubrzo nakon predaje Nemačke saveznicima. CSU postoji samo u ovoj državi, kao mlađi partner velike Hrišćansko-demokratske unije (CDU), koja je vodila Nemačku kroz veći deo posleratne ere. Amerikanci, koji su okupirali i upravljali južnim delom zemlje u prvim godinama Hladnog rata, prihvatili su zahtev Bavaraca za socijalno konzervativnijom strankom, ali pod uslovom da se striktno pridržava novih demokratskih normi. Od tada, bavarskom politikom je dominirala CSU, a naročito jedan čovek – Franc Jozef Štraus. Kao glavna figura u nemačkoj politici, Štraus je izjavio: „Nijedna legitimna politička partija ne može biti desno od CSU.” (1956) Ovo je imalo dvostruko značenje: ekstremizmu se ne može dozvoliti politička artikulacija, a CSU (i CDU) moraju učiniti sve što je potrebno da apsorbuju one koji bi eventualno glasali za takve organizacije.

Danas, u Bavarskoj i širom Nemačke, ovaj konsenzus je razvaljen. Određeni broj grupacija koje su desno od etabliranih partija (i jedna levo) ugrožavaju društveni ugovor na kojem je izgrađena Savezna Republika. Opasnost je najozbiljnija u bivšoj Istočnoj Nemačkoj, gde je Alternativa za Nemačku (AfD) u velikom usponu. Izbori zakazani u tri istočna regiona za godinu dana mogli bi da dovedu do toga da AfD postane najveća tamošnja stranka. Ovaj trend će verovatno biti prisutan širom kontinenta uoči izbora za Evropski parlament u junu 2024, kada se očekuje zapažen rezultat ekstremističkih partija. Prvi izbori u ovom ciklusu predstoje u Bavarskoj (a zatim i u zapadnom regionu Hesen). Sa 13 miliona stanovnika, Bavarska bi se kotirala kao značajna evropska država. U pogledu bruto domaćeg proizvoda, imala bi šestu ili sedmu najjaču privredu u EU. To je izuzetna priča o uspehu nekada ruralne i relativno siromašne regije koja se transformisala u posleratno ekonomsko čudo i sedište najvažnijih svetskih industrijskih i automobilskih kompanija. Pa ipak, atmosfera je prilično sumorna. Kada su vodeće ličnosti iz Berlina posetile Bavarsku poslednjih nedelja, sprovodeći kampanje za svoje stranke, prijem je bio neuobičajeno neprijatan. U međuvremenu, Zelene su neki od njihovih političkih protivnika prikazali kao unutrašnjeg neprijatelja, što nije retorika na koju je nemačka politika navikla.

Zeleni se bore da povrate svoj rejting nakon letnjeg spora oko parlamentarnog zakona o zameni grejača na ulje i gas modelima koji rade na najmanje 65 odsto obnovljive energije. Razblažena verzija zakona je na kraju usvojena, ali je tema, koja bi se inače mogla smatrati tehnikalijom, postala politički zapaljiva. „Zašto se ne bavite migrantima, a ne mojom kotlarnicom?“ često se čuje od demonstranata. Aktuelni premijer Bavarske, Markus Zeder, iskoristio je spor da napravi distancu između CSU i tročlane ‘semafor’ koalicije Socijaldemokrata, Zelenih i Liberalnih slobodnih demokrata. Pad popularnosti Zelenih predstavlja veliku promenu u odnosu na poslednje izbore 2018, kada su ih neki analitičari već videli u sledećoj bavarskoj vladi. (Trenutno su vodeća stranka u susednoj državi, jednako prosperitetnom Baden-Virtembergu, koju predvode sa CDU.) Na poslednjem glasanju u Bavarskoj, Zeleni su zabeležili respektabilnih 18 odsto. CSU je pala na 37 odsto, što je nisko za standarde stranke i zahtevalo je formiranje koalicije. Umesto da se opredeli za Zelene, Zeder je izabrao saradnju sa Freie Wähler (FW), ili Slobodnim glasačima, šarolikom desničarskom grupom koja je našla svoju nišu u Bavarskoj, obližnjoj Saksoniji i drugim delovima bivše Istočne Nemačke. Zeder je tako srušio Štrausov višedecenijski tabu: FW nije baš AfD, sa kojim sve stranke odbijaju saradnju, ali jeste mekša verzija AfD-a.

Vratimo se u sadašnji trenutak, u situaciju koja se dodatno zaoštrila. Najnovije ankete pokazuju da je CSU pao na 36 odsto, što je rekordno nizak rezultat, dok je FW izbio ispred Zelenih na drugo mesto, a Socijaldemokrate primetno kaskaju. Ima još da se igra, a u nemačkom izbornom sistemu čak i mala varijacija između prognoza anketara i stvarnih rezultata može da znači veliku razliku u konačnom sastavu vladajućih koalicija. Ipak, bez obzira na konačan ishod, ova kampanja će ostati upamćena po jednom političaru, čoveku za koga je malo ljudi van Bavarske čulo, i skandalu koji jeste i nije postojao. Krajem avgusta, jedan od najvećih nemačkih listova, minhenski Süddeutsche Zeitung, objavio je dramatičnu reportažu pod nazivom „Pamflet o Aušvicu“. Navodi se da je u belešci pronađenoj u školskoj torbi pre više od trideset godina proglašeno takmičenje u pronalaženju „izdajnika otadžbine“, pri čemu b pobednik dobio metak u vrat ili „slobodan let kroz dimnjake Aušvica“. Sedamnaestogodišnji učenik koji je napisao pamflet bio je niko drugi do Hubert Ajvanger, zamenik premijera i ministar ekonomije Bavarske te lider FW-a.

Ajvanger je najpre pokušao da odbaci optužbe, a njegov brat mu je pritekao u pomoć i rekao da je on krivac. Kada mu to nije prošlo, Ajvanger je priznao da stoji iza napisa, pritom odbacujući incident kao mladalačku indiskreciju. Zatim je, ugledajući se na bivšeg američkog predsednika Donalda Trampa, zaigrao na kontroverzu, predstavljajući sebe kao metu medijske kampanje u režiji „liberalne elite“. On nikako nije prvi nemački političar sa sumnjivom prošlošću. Ono što je novo u ovoj aferi jeste Ajvangerov inat, odbijanje da pokaže skrušenost, i reakcija javnosti. Baš kao što Trampov rejting raste svaki put kada ga američki sudovi optuže, Ajvanger i njegova stranka takođe su zabeležili skok popularnosti. Ovo je postavilo ozbiljnu dilemu pred Zedera. Za CSU i CDU, afera nije mogla doći u gorem trenutku. CDU je možda najuspešnija stranka na nacionalnom nivou, ali s obzirom na probleme sa kojima se suočava kancelar Olaf Šolc i njegova koalicija, trebalo bi da stoji znatno bolje. S obzirom da će sledeći opšti izbori biti održani najkasnije u oktobru 2025, CDU počinje da se pita da li ima pravog lidera. Fridrih Merc, iskusni partijski igrač, konačno je postigao svoj cilj kada je uspeo da preuzme kormilo stranke nakon penzionisanja Angele Merkel 2021. Više ga poštuju nego što ga vole i sklon je davanju neodmerenih izjava, ali neće ga biti lako smeniti.

Ako se CDU ipak pomeri više ka centru, mogao bi da zaigra na mlađeg i, na nacionalnom nivou, relativno neukaljanog Hendrika Vusta, premijera najmnogoljudnije nemačke države, Severne Rajne-Vestfalije. Druga ključna figura na tabli je sam Zeder, koji sigurno neće ustuknuti ako nanjuši priliku. Predstojeći izbori u Bavarskoj biće srednjoročni test za njega, njegovu stranku i samu mejnstrim politiku, koja se suočava sa jednim od najvećih iskušenja od nastanka Savezne Republike.

(ForeignPolicy-ZTP, foto: Jayronan Vanthy)

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *