Džonsonove taktike pregovaranja sa Evropom napravile su štetu Britaniji i dodatno podstakle projekat škotske nezavisnosti.
Ako vas zbunjuju namere Borisa Džonsona, pogledajte imejl koji je poslao pristalicama Torijevca. Naslov je „Laburisti staju na stranu EU“, a dalja retorika se samo pogoršava. Koristeći dramatične fraze, Džonson optužuje EU za „nečuvene pretnje da će razbiti našu uniju, postaviti blokade širom naše zemlje, podeliti našu zemlju i promeniti samu ekonomsku geografiju naše unije“.
Prvo što treba primetiti je da su ove rečenice obmanjujuće. Upravo je Džonson potpisao sporazum kojim je Severna Irska odvojena od Britanije po pitanju carinskih propisa. Neće biti „blokada“, već nekoliko carinskih ispostava. Sporazum iz Belfasta je već „urezao granice“ Ujedinjenog Kraljevstva time što je stanovništvu Severne Irske dao pravo na otcepljenje.
Druga stvar koju treba primetiti je da je ovo strategija. Suočen sa spoznajom da će Velika Britanija biti ponižena, Džonson se priprema za četvorogodišnji retorički sukob sa EU. Nije da ministri zaista žele Bregzit bez nagodbe, već im je svejedno hoće li ga biti ili će se samo držati pravila Svetske trgovinske organizacije; ekonomski troškovi su daleko premašeni recesijom zbog covida-19 i fiskalnom crnom rupom koju je pandemija izazvala.
Treća stavka koju treba primetiti je da se stav Evrope promenio. Džonsonova pretnja da će prekršiti Sporazum o povlačenju, a time i međunarodno pravo, shvaćena je i kao pregovaračka taktika (Republika Irska je prva linija EU fronta u ovom sporu), i kao čin sitnog imperijalističkog revanšizma.
Iako EU pregovarači strpljivo gledaju na sat, vlade i institucije su na Džonsonov upadljivi nacionalistički ispad reagovale promenom prioriteta. Odluka EU da ponudi jedinstveni ekonomski odgovor na pandemiju dogodila se jer je nemačka vlada, kao najvažniji politički akter, skrajnula decenije fiskalnog konzervativizma.
Tokom 2020. izgleda da je nešto kliknulo u kolektivnoj svesti nemačkog desnog centra. Tvrd stav prema Rusiji zbog trovanja ruskog opozicionara Alekseja Navaljnog i nagla promena fokusa sa Kine na Japan, primeri su nove samouverenosti i posvećenosti. Ukratko, Nemačka zna kuda ide: ka konsolidaciji evropske ekonomije, ako je potrebno i putem agresivnije diplomatije i ekspanzivne fiskalne politike.
Barovi i restorani u Šarlotenburgu, gde sam boravio tokom Međunarodnog festivala književnosti, vrlo su živahni. Postoji, naravno, strogo propisan sistem praćenja zaraze, gde konobar koji vam donese piće strpljivo stoji dok zapisujete adresu i broj telefona, proveravajući svaku cifru. Ali ovaj grad od 3,7 miliona stanovnika imao je samo 226 smrtnih slučajeva tokom pandemije.
Dok britanska šema otpuštanja ugrožava četiri miliona radnih mesta, nemačko subvencionisanje skraćenog radnog vremena produženo je do kraja 2021. Kao grad slobodnih umetnika, dizajnera i programera, Berlin je uveo dodatnu subvenciju za prihode frilensera. Uz brzu, izdašnu i olakšanu prijavu, mesečna uplata bila je spas za gradsku kreativnu ekonomiju, koja se sada vraća u život brže od britanske.
Atmosfera neizvesnosti, podela i vladine nesposobnosti na koju je Britanija navikla, u Nemačkoj je nepostojeća. I dok britanski mediji navodno ne razumeju novu krizu oko Bregzita, nemački mediji to svakako mogu.
Markus Tojrer, ekonomski urednik uticajnog Frankfurter Allgemeine Zeitung, piše da se čitav projekat Bregzita pomerio od Singapur-na-Temzi koncepta deregulacije do državnih subvencija za bratiju na vlasti, bez jasnog spoljnopolitičkog pravca. „Nepredvidiva, dezorijentisana i podeljena Velika Britanija“, piše on, „neće biti ozbiljan rival, ali ni dobar sused i trgovinski partner za EU “.
Posmatran iz ugla engleskih tabloida, Džonsonov stav je prkosan. Iz ugla bilo kog od 27 glavnih gradova EU, on je slab. S obzirom da je Britanija odlučila da napusti Evropu, uz Džonsonov plan o usvajanju različitih zakona i standarda, mora se povući ekonomska granica između dva entiteta. Nemoguće je to učiniti na granicama Irske, budući da je EU to preventivno odbila kao ozbiljnu pretnju miru. Da bi dobio nagodbu, Džonson je odlučio da tu granicu povuče u Irskom moru.
To je njegova pogodba i evropski pregovarači to znaju. Zbog pokušaja napuštanja dogovora, Britanija se suočava sa rizikom da izgubi pristup najvećem tržištu na svetu; da je međunarodni sud primora na carinsku granicu na svojoj teritoriji; da i dalje mora da plaća Uniji milijarde za tu privilegiju.
U evropskim prestonicama, trenutna britanska retorika ne doživljava se čak ni kao pregovaračka taktika, već kao da „Britanija sama sa sobom pregovara“. Preciznije rečeno: Britanija uništava samu sebe. Ne samo da su Džonsonove pregovaračke taktike imale negativan učinak u Berlinu i Dablinu, već dodatno podstiču nezavisnost Škotske. Škotska vlada se ugledala na evropski model upravljanja pandemijom, dok je Džonsonova vlada pravila brljotine. Škoti, koji su ubedljivom većinom glasali za ostanak u EU, sada su privezani za vladu nesposobnjakovića.
Laburistima je jasno kakvu će igru morati da odigraju u naredne četiri godine. Džonsonove čarke sa Evropom namenjene su specifičnoj ciljnoj grupi: ksenofobičnim starijim belim glasačima iz malih gradova Engleske. On će nastaviti da im podilazi, prebacujući sve buduće probleme na nepravednost mogućeg dogovora oko Bregzita; u slučaju no-deal raskida, ekonomske probleme će svaliti na carine i stopirane investicije.
Bar dok se Škotska ne odvoji, u Britaniji postoji izborna većina koja je za bliske ekonomske, bezbednosne i diplomatske odnose sa Evropom. Deo levice nas neprestano poziva da se ponovo povežemo sa Crvenim zidom (levičarska uporišta u provinciji) i zaboravimo Evropu. Ali nećemo moći da zaboravimo Evropu, jer Džonson namerava da sledeće četiri godine provede u retoričkoj borbi sa njom.
(NewStatesman-ZTP)
