Holanđani ne vole Evropu i nikad je nisu voleli

Prošlog aprila, dok su holandski i italijanski političari razmenjivali uvrede povodom evropskog paketa za oporavak od pandemije, Corriere della Sera je podsetio na same početke evropskih integracija.

Tada je mladim italijanskim diplomatama u Briselu savetovano da primenjuju sledeći princip: „Ako se dvoumite, z….te Holanđane.“ U ministarstvu spoljnih poslova postojala je njegova diplomatska verzija: „Pustite Holanđane da govore, a onda zauzmite dijametralno suprotan stav.“ Ovo nije samo zabavna anegdota. Verovatno je istinita danas koliko i na početku evropskog udruživanja. U mnogim aspektima Holanđani su, ponovo, daleko skeptičniji prema evropskim integracijama od Italijana.

Mnogi koji se Holanđana sećaju kao angažovanih i entuzijastičnih Evropljana, danas su zbunjeni njihovim oštrim stavovima o reformi evrozone ili paketu oporavka od covida-19. Ali to nije ništa novo. Tokom prve dve decenije evropskih integracija, Holanđani su se ponašali na isti način. Svoje stavove su omekšali tek nakon pridruživanja Velike Britanije 1973. godine.

Događaji iz novije istorije jasno pokazuju da se Holanđani bolje osećaju u Evropi sa Britancima na njihovoj strani, a da su problemi koje trenutno imaju delimično posledica Bregzita.

Posle Drugog svetskog rata, Holanđani su sanjali o transatlantskom savezu, usmerenom na trgovinu sa Velikom Britanijom i Sjedinjenim Državama. Osim protestantske kulture, sa Britancima imaju još mnogo toga zajedničkog: ljubav prema moru, trezven pogled na svet i komercijalne sklonosti. Obe su liberalne, pomorske i trgovačke države koje su nekada imale prekomorske imperije, naviknute da samostalno deluju.

Ali transatlantski savez se nikada nije ostvario. Umesto toga, Holanđani su 1950. godine (na radiju) čuli da su Francuska i Nemačka odlučile da formiraju Evropsku zajednicu za ugalj i čelik, kojom će upravljati nadnacionalno telo. Holanđani nisu bili obavešteni o tzv. Šumanovom planu, koji je pokrenut 9. maja 1950, jer su Pariz i Berlin tačno pretpostavili da će mu se Holandija protiviti. Zaista, holandska vlada nije bila srećna što su njena dva velika suseda planirala udruživanje političkih snaga. Mala, liberalna, pragmatična zemlja koja je uvek gledala ka zapadu, plašila se da će je ugušiti što nemački legalizam, što francuski etatizam koji Holanđani vole da mrze.

Ali Holandija nije imala mnogo izbora. Posleratna ekonomija je bila slaba. Izgubivši svoje kolonije, država je morala da zarađuje bliže kući. Njen prvi posleratni trgovinski sporazum sa Nemačkom dobro je funkcionisao, tako što je Holandija, ekonomski gledano, postala nemačka pokrajina. U suštini, Holanđani nisu mogli da priušte odbijanje Šumanovog plana. S obzirom da bi Francuska i Nemačka ionako napredovale, bilo je pametnije pridružiti se zajednici a onda je razvodnjavati iznutra. To je ono što su Holanđani radili sve vreme, u različitom stepenu.

Od prvog dana, Hag je imao misiju: naterati Britaniju da se učlani, što je konačno uspelo 1973. godine nakon nekoliko francuskih veta. Holanđani su uvek bili anglofili. Zajedno sa V. Britanijom osnovali su multinacionalne kompanije poput Shella i Unilevera. Mnogo bolje govore engleski nego nemački ili francuski.

Uz Britance, Holanđani su kontinentalnu Evropu najzad doživeli kao svoj dom i stekli su novo samopouzdanje. Dve zemlje zajedno su dobile mnoge liberalne bitke, na primer, za jedinstveno tržište i nekoliko proširenja Unije. Tada su Holanđani prevazišli svoju averziju prema političkoj integraciji, uskočivši direktno u Šengen, monetarnu uniju i još mnogo toga. Okvirno, od sredine 70ih pa do sredine 90ih, oni bi se definitivno mogli opisati kao evro-entuzijasti.

Nakon toga Britanci su odlutali. Iako su Holanđani za Mastrihtski ugovor predlagali punu političku uniju, što je danas nezamisliv potez, London je odbio da se pridruži Šengenu, evrozoni i pravosudnoj saradnji. Britanci su želeli samo unutrašnje tržište i pregovarali su o nekoliko izuzeća. Postali su autsajderi.

Tada se ponovo pojavio holandski zazor prema Evropi i evroskepticizam je počeo da raste. Delimično usmeren protiv same EU, ali mnogo više protiv niza holandskih vlada koje nisu uspele da objasne zašto je zemlja u srcu evropskih integracija. Holandska deca u školi ne uče ništa o EU, njenoj svrsi i istoriji. Imigranti koji žele da postanu Holanđani moraju da odgovore na pitanja tipa kako Holanđani slave rođendane i čemu služi vodovod; u pratećem udžbeniku Evropa se pominje samo dva puta: kao tržište. Većina holandskih građana, iako se interesuju za EU, ne znaju razliku između evropskog Saveta i Komisije.

Za zemlju izvoznicu, zavisnu od evropskog tržišta, ovo je neprijatna situacija. Predsednik holandske centralne banke Klaas Knot nedavno je rekao da zahvaljujući EU svako holandsko domaćinstvo godišnje zarađuje između 6.000 i 10.000 evra više. Knot nije preispoljni evrofil. Ali on razume da će u današnjem svetu gde vlada ogoljena sila biti potrebno više evropskih integracija, uključujući pojačanu otpornost evrozone. Knot je pozvao lidere stranaka da o tome češće razgovaraju uoči predstojećih parlamentarnih izbora.

Holandski premijer Mark Rute traumatizovan je odlaskom Britanije. Zna da bi se to moglo dogoditi i njegovoj zemlji. Ruteova liberalno-konzervativna stranka (VVD) najveća je u Holandiji. Ali desničarska evroskeptična PVV, koju predvodi Gert Vilders, je na drugom mestu. Demokratski forum, još jedna krajnje desna partija, takođe podstiče antievropska osećanja. Rute je odlučan da izbegne izlazak Holandije iz EU. To bi uništilo zemlju koja učestvuje u doslovno svakom evropskom programu koji postoji.

(ForeignPolicy-ZTP, foto: AP)

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.