Pokret nesvrstanih danas: Zašto je globalni jug ignorisao zapadni stav o Ukrajini?

Nakon što je veći deo Afrike, Azije, Bliskog istoka i Latinske Amerike odbio da se postroji iza Zapada usred njegove konfrontacije sa Rusijom i Kinom, ideja da se ovi regioni vraćaju politici nesvrstanosti izazvala je zabrinutost u zapadnim prestonicama i pomalo uzbuđenja na drugim mestina. Na Zapadu, debatu o nesvrstanosti još uvek proganja senka Hladnog rata, kada je „nesvrstanost“ često bila sinonim za antizapadni stav. A za zemlje u razvoju, izgradnja nezapadnog ili postzapadnog poretka, u sklopu ideologije nesvrstanosti i dekolonizacije, bila je trajna, ali neuhvatljiva fatamorgana.

Pogledajte pažljivije i videćete da je ideologija nesvrstanosti odavno pokojna. I iako možda nije u potpunosti zakopana, ona predstavlja malu pretnju Zapadu i ne nudi mnogo spasa Istoku. Reakcije nezapadnih zemalja na obnovljeni sukob velikih sila previše su raznolike da bi se spakovale u određenu kategoriju. One nemaju mnogo veze sa idejom nesvrstanosti koja je preovladala nakon Drugog svetskog rata, kada su se tek dekolonizovane nacije našle tačno usred globalnog sukoba između Sjedinjenih Država i Sovjetskog Saveza, i stoga formirale labav treći blok. Nesvrstanost nikada nije bila dosledan koncept; obuhvatala je buket različitih ideja o postkolonijalnim odnosima sa svetom. Jedna od njih je bila teza da je držanje podalje od velikih sila i njihovih rivalskih blokova ključno za slobodu delovanja u svetu. Nije trebalo dugo da se ideja neutralnosti sudari sa stvarnošću. Jedan od osnivača pokreta, indijski premijer Džavaharlal Nehru, preobratio se usled izbijanja kinesko-indijskog rata 1962. Nehru je zatražio vojnu pomoć od SAD-a, međutim njegova ćerka i naslednica, Indira Gandi, ušla je u savez sa SSSR-om 1971. Ključna je bila stvarna pretnja, a ne apstraktni princip.

Indija nije bila izolovani slučaj. Pošto su postkolonijalne nacije ulazile u teritorijalne i druge sukobe sa svojim susedima i suočavale se sa unutrašnjim političkim krizama, mnoge su tražile podršku od jedne ili druge supersile. Neke su povremeno prelazile s jedne na drugu stranu. Anvar Sadat, predsednik Egipta kao još jednog osnivača pokreta nesvrstanih, odbacio je SSSR u korist SAD-a početkom 1970-ih. Tokom 1950-ih, Pakistan se bio pridružio antikomunističkom savezu SAD-a u Aziji, ali je brzo pronašao zajednički jezik sa komunističkom Kinom protiv Indije. Drugim rečima, unutrašnji i spoljni bezbednosni izazovi primorali su većinu postkolonijalnih država da se pridruže jednoj ili drugoj supersili, čak i uz zadržavanje formalne nesvrstanosti. Drugi element nesvrstanosti bio je strogo ideološki: pretvaranje antikolonijalizma u antizapadnjaštvo. Mnoge elite zemalja u razvoju prihvatile su socijalističke teorije razvoja i odbacile kapitalistički Zapad kao neokolonijalan. SSSR i Kina su vešto koristile ovaj antizapadni sentiment, nudeći ekonomsku i političku podršku novim nezavisnim režimima.

Fidel Kastro, Indira Gandi (foto: Bettmann Archive)

Sentiment je dostigao vrhunac 1979, kada je Pokret nesvrstanih, organizacija koja i danas postoji, na samitu koji je ugostio Fidel Kastro u Havani proglasio SSSR „prirodnim saveznikom“ sveta u razvoju. Ali na svakog lidera koji se obraćao Moskvi za podršku, dolazio je jedan koji se okretao Zapadu radi opstanka režima i regionalnog balansa moći. Treća dimenzija nesvrstanosti bila je ideja o odbacivanju posleratnog poretka te izgradnji novog i pravednijeg sveta. Ubrzana dekolonizacija tokom 1960-ih i učešće zemalja u razvoju u Generalnoj skupštini UN-a bili su vetar u leđa reformatorima svetskog poretka tokom 1970-ih. Ta era se poklopila sa sveprisutnim utiskom opadanja Zapada i rastućeg sovjetskog uticaja širom sveta. Poput Kine i Rusije danas, Sovjetski Savez i njegovi sateliti, kao i mnoštvo radikalnih pokreta širom sveta, bili su ubeđeni da je došao postzapadni trenutak. Poraz SAD-a u Vijetnamskom ratu, nalet protestnih pokreta na Zapadu, trijumf OPEK-a u podizanju cena nafte i guranja Zapada u ekonomsku slabost, opšta kriza kapitalizma i retorika Pokreta nesvrstanih o „novom međunarodnom ekonomskom poretku“ proizveo je atmosferu dinamične globalne tranzicije.

Postizanje nuklearnog pariteta Moskve sa Vašingtonom bilo je povezano sa velikim pobedama pokreta nacionalnog oslobođenja, uključujući Avganistan, Angolu, Kambodžu i Nikaragvu. Do sredine ‘70-ih, ideolozi sovjetskog stila trijumfalno su najavljivali da se globalna konstelacija snaga kritično okreće u korist socijalizma, ujedinjujući ono što se tada zvalo Drugi i Treći svet protiv Prvog. Međutim, do početka ‘80-ih, Vašington je balansirao između Moskve i Pekinga i razvio strategiju obuzdavanja sovjetskog napretka u zemljama Trećeg sveta. Mnoge takve zemlje su podržale napore SAD-a i Zapada, i prema Reganovoj doktrini, slale pomoć pobunjeničkim grupama koje su pokušavale da zbace prosovjetske režime širom sveta. Važan faktor u propasti nesvrstanosti bila je prosta ekonomija. Lideri globalnog juga uvideli su ograničenja sovjetskog modela, i do 1980-ih, mnogi su se okrenuli zapadnom kapitalizmu i njegovom sistemu globalnih institucija. Ispostavilo se da je socijalizam bio u dubokoj krizi i da je kapitalizam bio poprilično žilav. Do trenutka kada se SSSR raspao 1991, veći deo Trećeg sveta već se bio pridružio Vašingtonskom konsenzusu o ekonomskom razvoju.

To je mogao biti kraj priče o nesvrstanosti. Ali seme ravnodušnosti današnjeg sveta u razvoju prema ratu Rusije u Ukrajini posejano je u eri posle Hladnog rata. Nakon kraha SSSR-a, Zapad nije osetio potrebu da neguje dobre odnose sa vladajućim elitama globalnog juga. Zapadna gordost se takođe odražavala u pokušajima demokratizacije i reformisanja zemalja u razvoju, dok su bogate svetske vlade i nevladine organizacije premrežavale globalni jug ogromnim aparatom uslovne pomoći. Političko muštranje po pitanjima demokratske vladavine ili klimatske politike postalo je navika. Sankcije i stopiranje pomoći postali su glavni instrumenti za disciplinovanje društava koja nisu dostigla zapadne standarde. Uverenje da Zapad i njegove elite služe višem cilju, slično hrišćanskim misionarima kolonijalne ere, bilo je jako zavodljivo. Ali je zanemarivalo činjenicu da pagani možda neće hteti da se preobrate. Niti su zapadno bogatstvo i moć bili beskonačni resursi za realizaciju željenih promena u ostatku sveta.

Ako zapadna i istočna Evropa ne mogu u potpunosti da se slože oko odgovora na rat u Ukrajini, i ako američki Republikanci i Demokrate ne vide Rusiju istim očima, zašto bi pretpostavili da će Latinska Amerika, Afrika i Azija aminovati trenutnu poziciju Zapada? Zemlje u razvoju danas imaju mnogo više političke inicijative nego tokom Hladnog rata, kada je nesvrstanost bila aktuelna. Njihovo bogatstvo, institucije i samopouzdanje su porasli, a mnoge lokalne elite su ovladale veštinom geopolitičkog pregovaranja. Svet u razvoju ne žudi za obnovom nekadašnjeg pokreta nesvrstanih. Trećesvetaštvo, sa svojim izdancima u obliku panazijatstva, panarabizma i panislamizma, nije se pokazalo naročito uspešnim. Retki su lideri sveta u razvoju koji se danas zavaravaju idejom o kolektivnom odmeravanju sa globalnim severom. Sada su mnogo mudriji i spretniji u ostvarivanju konkretnih nacionalnih ciljeva.

(ForeignPolicy-ZTP, foto: Yolande Snyman/Dirco)

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.