Poezija, video, moda… Kako kineski radnici izražavaju svoje poglede na svet

Luo Fušing je sve samo ne trendseter. Otkako je napustio školu, Luo je svoje dane provodio pecajući ribu i čuvajući koze u ruralnom Gvandongu. Svinjsko meso je bilo luksuz koji se mogao priuštiti najviše jednom nedeljno. Sa četrnaest godina napustio je porodični dom kako bi zaradio za život u provincijskim radionicama. Posao je smatrao mrskim i dosadnim. Čitao je da su američki kriminalci tetovirali paukovu mrežu na laktovima kako bi obeležili vreme provedeno iza rešetaka. Luo je učinio isto, jer je „fabrika bila samo veliki zatvor“.

Dao je otkaz zbog posla u frizerskom salonu. Inspirisan japanskim mangama i pank modom, ofarbao je kosu i napravio špicastu frizuru. Crni karmin i ajlajner upotpunili su imidž. Kačio je selfije na QQ, aplikaciju za razmenu poruka, i uskoro su stotine hiljada mladih iz fabričkih gradova počele da kopiraju njegov stil. Luo je svoje fanove nazvao šamate, što je kineski prevod reči „pametan“. Ovaj trend, koji je dostigao vrhunac pre desetak godina, pomogao je seoskim migrantima da se lakše adaptiraju. Sretali su se u parkovima i onlajn grupama, gde su delili ne samo modne savete, već i utiske o životu migranata, od niske plate i loših uslova rada do razvoda roditelja.

U Kini se poslednjih godina razvila specifična radnička kultura, gde je stil šamatea samo jedan od najizrazitijih. U mejnstrim medijima, fabrički radnici su obično prikazani u zbijenim redovima i bezbojnim uniformama, bez nagoveštaja kako provode vreme van fabričkog kruga. Važeća predrasuda je da radnici koji dolaze u velike gradove, što je učinilo 300 miliona Kineza u zadnje četiri decenije, samo žele da zarade za život. I dalje ih nazivaju „migrantskim radnicima“, tj. autsajderima koji će se pre ili kasnije vratiti u svoje seoske domove. Mnogi su se zaista vratili. Ali današnja radnička omladina nema želju da se vrati na zemlju. Mnogi su došli u grad veoma mladi, i sada žele da puste korenje. Iako nevidljivi u popularnoj kulturi, radnici pronalaze načina da se izraze, naročito kroz poeziju i kratke video snimke koji dele na internetu.

Vlada nastoji da prikaže migrantske radnike kao požrtvovane patriote. Tome je posvećen čitav muzej u Gvanžou, glavnom gradu Gvandonga, gde se slavi njihov doprinos ekonomskom usponu Kine. Izložba glorifikuje napore Komunističke partije u poboljšanju života radnika i naglašava njihovu marljivost. Na ulazu stoji natpis: „Gvandong podstiče migrantske radnike da iznova pronose slavu i legendu!“ Teškoće fabričkog rada su zanemarene, kao i tipične nepravde poput uskraćivanja plata. Posvuda se radnici tretiraju kao zadrti seljani.

Stoga nije čudo što su memoari pekinške radnice Fan Jusu postali nacionalna senzacija kada su objavljeni na internetu 2017. Fan je sada glavna urednica časopisa Nova radnička književnost, koji je pokrenut 2019. Omiljeni žanr među autorima je dagong šige ili „radnička poezija“. Jedan od najpozantijih pesnika bio je Su Lizi, radnik na montažnoj traci u Foxconn-u, tajvanskoj firmi koja proizvodi većinu iPhone uređaja. Pre nego što je počinio samoubistvo 2014, u svojoj 24. godini, Su je napisao skoro 200 pesama o mukama fabričkog života. Jedna od najpoznatijih je „Progutao sam gvozdeni mesec“:

Progutao sam gvozdeni mesec
nazvali su ga šrafom
Progutao sam industrijske otpadne vode i formulare za nezaposlene
nagnute nad mašinama, našu umiruću mladost
Progutao sam rad, progutao sam siromaštvo
progutao pešačke mostove, progutao ovaj zarđali život
Sve što sam progutao stoji mi u grlu
Raširio sam po svojoj zemlji
pesmu srama

Mnoge radničke pesme opisuju nostalgiju za domom, otuđenje, povrede i nemoć. Neke namerno evociraju lepotu, u kontrastu sa njihovim mračnim okruženjem. U „Haljini od sunca“, Vu Sja, koja se sa 14 godina zaposlila u fabrici tekstila, piše o „nepoznatoj devojci“ koja ima novca da kupi haljine koje radnica šije. Ona time razotkriva zaludno verovanje u društvenu pokretljivost koja tera milione ljudi na montažnu traku; Vu, sada 40-godišnjakinja i afirmisana pesnikinja, i dalje radi u fabrici odeće.

Neka dela su prkosna, recimo prema državnoj politici koja radnicima ruralnog porekla otežava korišćenje škola i bolnica u gradovima. U knjizi „Ko može zabraniti moju ljubav“, Vu piše o svom prebivalištu u Šenženu: „Ova vrsta ljubavi prodire u pore, kožu, ćelije, krv, kosti / Iako nema dozvole boravka sa mojim imenom.“ Čen Nianši, radnik u privatnom rudniku, govori o kolegama iz državnih preduzeća koji rade manje a zarađuju više, dok on razbija „kamen po kamen / da bi se sastavio sa životom“. (Engleski prevodi ovih i drugih pesama objavljeni su 2016. u antologiji radničke poezije Gvozdeni mesec.)

Vlada toleriše ovakvo štivo jer časopisi poput Nove radničke književnosti imaju ograničen tiraž i ne smeju se prodavati u knjižarama. Čak i kada objavljuju na internetu, pesnici izbegavaju „direktne slike užasa“ iz neregistrovanih radionica zvanih „crne fabrike“, napominje Magiel van Krevel sa Univerziteta u Lajdenu. Neke pesme su ponosne ili patriotske, a pišu ih oni koji žele da zasluže poštovanje. U muzeju u Gvanžou, jedan posetilac je u knjizi utisaka napisao: „Migrantski radnici, radničke duše, mi smo najbolji od svih.“

Ipak, suština radničke literature nije u političkom otporu, kaže van Krevel. Danas je malo mladih radnika koji osećaju pripadnost radničkoj klasi. Zvaničnici i državni mediji izbegavaju upotrebu reči „klasa“ ili đjeđi, zbog njenog subverzivnog prizvuka. (Preferira se „društveni sloj“, ili đjeseng.) Mnogi mladi radnici sebe nazivaju dagong ren, što označava privremeni i rad sa niskim statusom. Njegov najekstremniji primer je subkultura nastala u Šenženu, čiji pripadnici sebe nazivaju „Sanhe bogovima“. Ovi mladi radnici su non-stop na gradskoj berzi rada tražeći dnevni posao, obično kao građevinari ili dostavljači. Oni odbacuju ubitačni rad u fabrikama i vode se sloganom: „Radi jedan dan, zabavljaj se tri.“ Neki čak i prodaju svoje lične karte.

Postati šamate takođe je bio oblik pobune protiv monotonije fabričkog života. U kineskom dokumentarcu objavljenom 2019. „We were smart“, grupa bivših i sadašnjih šamatea opisala je svoja socijalna iskustva. „Ljudi su obraćali pažnju. To nije bila pozitivna pažnja. Ali oni su nas videli. I poenta je bila da budemo vidljivi,“ kaže jedan sagovornik. Mnogi su smatrali da su deo odabrane grupe i da bi šišanje značilo povratak u status „običnog fabričkog radnika“. Nekima je pank identitet postao važniji od mogućnosti bolje plate u velikoj fabrici, gde bi morali da se ošišaju. I ženama i muškarcima je to bio način da izgledaju prevejano u novom gradu gde su mnogi bili prevareni: „Nismo se osećali bezbedno. Bili smo previše iskreni i plašili se lokalnih mangupa.“ Frizura, tetovaže i mentalitet klana dali su im hrabrosti.

Moda se proširila i ubrzo se našla na meti podsmeha srednjeklasne omladine. Nakon upornog sramoćenja na mrežama, hiljade šamatea se ošišalo i napustilo grupu. Policija je krenula da ih hvata i proverava lična dokumenta; ko god je uhvaćen bez dozvole boravka završio je u pritvoru. Fanovi šamatea i dalje se okupljaju u delovima Gvandonga. Ali moda je izgubila na značaju jer je fabrička omladina pronašla novi način izražavanja: deljenje video snimaka. Vozači kamiona, građevinski radnici i zemljoradnici stekli su pratioce a ponekad i slavu. U proizvodnim halama, gde su telefoni često zabranjeni, radnici dokumentuju svoj život ispred fabričkih zidina. Često korišćeni haštagovi su #FactoriLife i #LiftTheBucket koji sugeriše napuštanje posla u potrazi za boljim, sa ličnim predmetima u jednoj kanti.

Kroz video snimke radnici se međusobno bodre. Takođe razmenjuju informacije, na primer koja fabrika ima veće plate ili korektnije šefove. To je vrlo korisno u „neprijateljskom okruženju u kojem ne postoji radnički sindikat“, kaže Ejdan Čau iz nevladine organizacije China Labor Bulletin (Honkong). Neki snimci govore o povredama ili seksualnom uznemiravanju. Drugi parodiraju život urbane srednje klase. „Opstaje njihova težnja da žive u gradu i postanu urbani građani, čak i kada shvate da je to gotovo nemoguće,“ dodaje Čau.

Bilo da se ispoljava kroz poeziju ili video snimke, osećaj razočaranja je sve prisutniji. Nekada su radnici bili ponosni, kaže Luo. „Sada je neprijatno reći da si jedan od njih.“ Mladi fabrički radnici koriste video snimke da ubiju vreme, ali i da budu deo šireg sveta izvan svog turobnog okruženja. Ali čak i na mreži, oni se bore da budu prihvaćeni. Žang Jurong je među retkima koji su stekli veliki broj pratilaca beležeći svoj radnički život u Foxconn-u. U komentarima na njene video snimke stoji da su fabrički radnici „ljudi koje je društvo napustilo“. Žang priznaje da ju je to naljutilo, ne zato što je uvredljivo, već zato što je istina.

(TheEconomist-ZTP, foto: Sarah Mishkin)

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.