Ispod površine našeg finansijskog sistema leži nevidljivi svet vredan bilione dolara. Među današnjim pretnjama demokratiji ovo je jedna od najozbiljnijih i najmanje prepoznatih. Metastazirajuća kultura izbegavanja poreza od strane korporacija i bogatih pojedinaca oslabila je nacionalne vrednosti, institucije i ciljeve širom Zapada, istovremeno podstičući nejednakost i osnažujući neprijatelje demokratije u zemlji i inostranstvu. Vlade treba da preduzmu dramatične korake kako bi zatvorile ovaj paralelni finansijski sistem, kriminalizovale njegove mešetare i potvrdile svoj suverenitet.
Tek nedavno su insajderske informacije kao što su Panamski papiri (2016), Rajski papiri (2017) i Pandorini papiri (2021) počele da otkrivaju funkcionisanje ovog sistema. Milioni dokumenata su postali dostupni, otkrivajući detalje o ofšor poslovima kompanija kao što su Epl, Fejsbuk, MekDonalds i Volt Dizni, kao i pojedinih aktera poput britanske kraljevske porodice, bivšeg američkog sekretara za trgovinu Vilbura Rosa i bivšeg šefa Međunarodnog monetarnog fonda Dominika Stros-Kana. Sveukupno, ova otkrića dokazuju masovno izbegavanje poreza, prikrivanje kleptokratskog plena i sistematsko izbegavanje vladavine prava. Ovi dokumenti su nam omogućili tek da privirimo u mnogo veću industriju, koju ekonomista Džejms Henri procenjuje na više od 50 biliona dolara.
Da bi ostvarili svoje ciljeve, bogate elite i korporacije stvaraju zamršene mreže lažnih kompanija i podstiču konkurenciju između poreskih jurisdikcija kako bi dobili najniže stope. Potom uvlače političare u zamku nudeći im finansijske podsticaje da okrenu glavu na drugu stranu. Kada je potrebno, bogati i moćni koriste sredstva prinude, preteći onim političarima koji bi mogli da prekrše tajnost dogovora. Ove metode sprečavaju nacionalne vlade da obuzdaju koruptivnu industriju. Otrežnjujući primer takvih mahinacija može se naći na adresi Peta avenija 650 u Njujorku. Ovde je kombinacija američkih zakona i plaćenih mešetara omogućila Islamskoj Republici Iran, koja je na zvaničnoj listi sponzora terorizma američkog Stejt departmenta, da 22 godine prikriva svoje vlasništvo nad jednom zgradom na Menhetnu, koju je ta zemlja koristila za kršenje sankcija. Ova priča, čije je zadnje poglavlje bila odluka federalnog žalbenog suda iz 2019. kojom se Iranu dozvoljava da zadrži zgradu, savršeno ilustruje kako se Sjedinjene Države sapliću o vlastite zakone.
Velika Britanija je iskusila slične apsurde. U Edinburgu je utvrđeno da je trošni društveni stan korišćen kao adresa za najmanje 530 škotskih društava sa ograničenom odgovornošću, tj. korporativnih entiteta koje su kriminalci favorizovali zbog pružanja anonimnosti. Adresa je takođe povezivana sa krađom milijarde dolara od istočnoevropske Moldavije, što je otprilike 12 odsto njenog tadašnjeg BDP-a. Upravo su britanski zakoni dozvoljavali, stvarali i negovali okruženje u kojem su takvi mehanizmi mogli da budu iskorišćeni za pljačku jedne siromašne zemlje. Bogati pojedinci i moćne korporacije svesno postavljaju tajnost iznad suvereniteta, a na račun vladavine prava. Koruptivni sistem potrebuje zakone i poreske aranžmane koji drže domicilnu imovinu na legalno fiktivnim lokacijama, daleko od oporezivanja i otkrivanja, dok identiteti pravih vlasnika ostaju skriveni. Finansijska tajnovitost se takođe oslanja na domaće vlasti koje zakonski dozvoljavaju, pa čak i akredituju pružaoce usluga – advokate, računovođe, bankare i prodavce kriptovaluta – čiji je posao da prikriju imovinu. Najzad, čitava mašinerija može da radi samo ako je posrednicima dat pun kapacitet da deluju u okviru izabranih jurisdikcija, gde, ako nešto krene naopako, mogu da traže obeštećenje. Dakle, tajni finansijski sistem u potpunosti zavisi od onoga što nastoji da podrije.
Nije ni čudo što nepoverenje prema elitama i njihovim prikrivenim finansijskim mahinacijama podstiče sumnjičavost javnosti prema demokratiji i njenim institucijama. Pedeset osam odsto Amerikanaca je reklo anketarima da su nezadovoljni načinom na koji demokratija funkcioniše, dok šokantnih 85 odsto veruje da je političkom sistemu SAD-a potrebna velika ili potpuna revizija. Narušena je osnova društvenog ugovora, princip da svi podležu zakonu. Populistički pokreti, od Okupirajmo Volstrit do izbora Donalda Trampa i Bregzita, nastali su kao reakcija na kršenje osnovnih demokratskih principa. Širom evropskog kontinenta, populističke partije dobijaju sve veći procenat glasova. Uspon populizma je doveo krajnju desnicu na vlast u Italiji pod premijerkom Đorđom Meloni, dok u Nemačkoj i Francuskoj beleži visoke rejtinge. Tajni finansijski sistem destabilizuje demokratska društva širom Zapada. On takođe podriva kapacitet Zapada da se takmiči sa autoritarnim silama i štiti zapadne političke institucije. Mnoge današnje autokrate i autoritarci održavaju svoje režime kroz poslovni model koji smatraju „najboljim od oba sveta“; oni mogu da nametnu autoritarnost kod kuće dok parkiraju svoju opljačkanu imovinu u inostranstvu pod okriljem zapadne vladavine prava.
Rusija pod predsednikom Vladimirom Putinom je dobar primer takve prakse. Ruske elite su decenijama koristile nekretnine u Londonu da operu svoj novac, dok su plaćale legije britanskih advokatskih firmi, banaka i konsultanata za usluge koje olakšavaju korupciju. Dopuštajući da se sve ovo odvija pod britanskim zakonima i na britanskom tlu, vlada Ujedinjenog Kraljevstva je činjenjem i nečinjenjem pružala pomoć i utočište ruskoj autokratiji. Isto tako, korišćenje tajnog finansijskog sistema od strane Kine podriva napore zapadnih demokratija u sve intenzivnijoj konkurenciji velikih sila. U Sjedinjenim Državama, Bajdenova administracija poziva na „novi Vašingtonski konsenzus“ zasnovan na bezbednosti lanaca snabdevanja, domaćoj proizvodnji i zelenoj industriji. Nijedan od ovih ciljeva neće biti ispunjen ako se dozvoli da tajnost uništi sve vrednosti i transparentnost tehnoloških procedura. Bez transparentnosti, američke sankcije za, recimo, krađu intelektualne svojine nad kompjuterskim čipovima postaće krajnje neefikasan instrument. Slično tome, američko-kineska komisija za poslovne i bezbednosne procedure upozorila je da neće moći da otkrije i propisno ispita kineske investicije u američke tehnološke firme ako identiteti njihovih pravih vlasnika ostanu skriveni.
Zapadne vlade su pasivne. Iako je Bajdenova administracija u decembru 2021. obznanila američku strategiju za borbu protiv korupcije a Kongres usvojio Zakon o korporativnoj transparentnosti, potezi SAD-a i dalje su nedovoljni (i uglavnom neuspešni). Britanski zvaničnici su obećali da će tri države Komonvelta i 14 britanskih prekomorskih teritorija morati da uspostave registre pravih vlasnika, ali su rokovi pomereni. I EU je napravila korak unazad; evropski sud pravde je nedavno dao mišljenje o ograničavanju pristupa registrima stvarnog vlasništva. Povratak zapadnog suvereniteta zahtevaće koordinisanu kampanju za odbacivanje tajnog finansijskog sistema. Prvo, postojanje i štetne posledice finansijske tajnosti moraju biti objašnjeni i medijski emitovani što je šire moguće. Zatim, sistematska finansijska tajnost, nakon što njeni mehanizmi budu izloženi javnosti, mora postati moralno neprihvatljiva. Sjedinjene Države su temelj globalnog kapitalizma i stoga moraju preuzeti vodeću ulogu. Isto mora učiniti i Velika Britanija, čija mreža poreskih satelita čini 40 odsto ukupnih poreskih gubitaka koje trpe druge zemlje. Najzad, i EU se mora uključiti jer Brisel ima ogromnu regulatornu moć, i zato što EU na svojoj teritoriji ima ozloglašena žarišta finansijske tajnosti poput Luksemburga.
Kapitalizam sa tajnošću, drugim rečima, kapitalizam bez transparentnosti, integriteta i odgovornosti, podriva liberalnu demokratiju. Nije pitanje samo da li se kapitalizam i demokratija mogu vratiti pozitivnoj uzajamnosti, već i da li će Zapad nastaviti da bude uspešan na nivou država i društava.
(ForeignPolicy-ZTP, foto: iStock)
