Naši okeani su ustalasane nakupine otpada za koji naučnici godinama tvrde da se uvećava prilivom zagađenja i sa kopna i iz mora. Ali otkriti koje smeće završava na Velikoj pacifičkoj deponiji u severnom Pacifiku, odakle dolazi i ko je odgovoran, povelik je izazov. Nova studija ponovo je označila globalnu ribarsku industriju kao štetočinu.
„Dokazali smo da se glavnina plutajuće plastike u suptropskom krugu severnog Pacifika potiče od pet industrijalizovanih ribarskih nacija,“ navodi istraživač Loran Lebreton i njegove kolege. Na osnovu analize 573 kilograma (suve) tvrde plastike koje su prikupili Lebreton i organizacija The Ocean Cleanup 2019, istraživači su otkrili da više od četvrtine otpada potiče od „napuštene, izgubljene ili na drugi način odbačene ribolovačke opreme“ (ALDFG), i to ne računajući odbačene ribarske mreže i užad. Ova kategorija otpada obuhvata predmete poput separatora za ostrige, zamki za jegulje i oznaka za jastoge i ribe, kao i plastične plovke i bove. Trećinu otpada nije bilo moguće identifikovati.
Koristeći kompjuterske simulacije kretanja otpada ka deponiji, autori su otkrili 10 puta veću verovatnoću da plastični fragmenti potiču od ribolovnih aktivnosti nego od onih na kopnu. Zaista, simulacije su pokazale da otpad koji reke nose sa kopna obično završi na plažama. Manje od 2 odsto simuliranih otpadaka je završilo na moru, nošeno okeanskim strujama. Poređenja radi, 21 odsto otpada od opreme za kočarenje i 15 odsto otpada od fiksne ribolovne opreme odvučeno je u dubinu, a više od 85 odsto tih čestica nikada nije dotaklo kopno. Od ukupno 232 plastična predmeta koje su istraživači analizirali, otprilike dve trećine potiče iz Japana ili Kine. Takođe, skoro 10 odsto je napravljeno u Južnoj Koreji, 6,5 odsto u SAD, 5,6 odsto na Tajvana i 4,7 odsto u Kanadi. Sve ove nacije imaju masivne ribarske industrije.
„Ribarnicama se pripisuje oko pola miliona tona plastičnog otpada godišnje, ali ova procena na koju se mnogi pozivaju godinama, pogrešno je protumačena iz početne studije koja datira iz 1970-ih,“ pišu autori. „Od tada nije ponuđena nijedna novija, pouzdanija procena.” Očigledno je teško pratiti poreklo plastičnih fragmenata većih od 5 centimetara koji plutaju u moru. Ribarske mreže, na primer, obično nemaju natpise na sebi. Drugi predmeti su suviše raspadnuti da bi ličili na bilo šta, a neki su jednostavno premali. Ipak, tvrđa plastika veličine preko 5 cm ponekad može da sačuva nazive brendova ili kompanija, a nekoliko slova ili znakova može otkriti njihovo poreklo.
Najčešći jezici prepoznati na oko 200 plastičnih predmeta bili su kineski, japanski, engleski i korejski. Skoro polovina otpadaka bila je iz 21. veka, ali jedna bova datira čak iz 1966. Kada je tim simulirao međunarodne ribolovne aktivnosti pored okeanskih struja, otkrili su da su Kina, Japan, Južna Koreja, SAD i Tajvan verovatno zaslužne za 87 odsto ribarskog otpada na Severnopacifičkoj deponiji godišnje. Na đubrištu je pronađeno više otpada sa japanskim natpisima nego što se očekivalo. Autori smatraju da je razlog to što je cunami 2011. odneo gomilu otpada iz ove zemlje u more.
„Ovih pet zemalja nije prepoznato po kopnenoj emisiji plastike u okean, ali su umesto toga identifikovane kao glavne ribarske nacije u severnom Pacifiku,“ pišu autori. „Veća transparentnost u ribarskoj industriji i jača saradnja između zemalja na regulisanju i praćenju proizvodnje ALDFG doprinela bi smanjenju emisija iz ‘drugog izvora’ okeanske plastike.” U suprotnom, Velika pacifička deponija će verovatno nastaviti da raste.
(ScienceAlert-ZTP)
