31. avgusta 2015. godine, nakon što je u jeku izbegličke krize stotine hiljada migranata stiglo do Nemačke, Angela Merkel je izjavila: „Wir schaffen das“ („Mi to možemo“).
Nekoliko dana kasnije, kancelarka je otvorila granice za migrante zaglavljene u Mađarskoj. Oko 1,2 miliona primljeno je u Nemačku pre zatvaranja balkanskih granica i sporazuma sa Turskom iz 2016. godine. Početna faza integracije je protekla dobro, ali pet godina kasnije, realna iskustva migranata su raznolika, naročito kada je reč o zapošljavanju.
Te 2015. godine, priliv uglavnom mladih migranata delovao je povoljno po nemačke firme, suočene sa sve starijom radnom snagom. Šef Dajmlera je predviđao „ekonomsko čudo“. Uslovi su bili olakšani za azilante koji su tražili zaposlenje, a vlada je 1,1 milion migranata usmerila na kurseve integracije i jezika.
Do 2018. godine, 43% radno sposobnih azilanata bili su na poslu ili obuci, što je bolji učinak u odnosu na talas izbeglica iz Jugoslavije tokom 1990-ih. Do poslova se najpre dolazilo sporo, ali se proces ubrzavao kako su ljudi završavali integracione kurseve, očekujući svetliju budućnost. „Ove brojke nisu savršene, ali pružaju nadu“, kaže Marlen Tile, službenica nemačke privredne komore, zadužena za pomoć firmama pri zapošljavanju izbeglica.
Međutim, proklamovani rezultati skrivaju neke neugodne detalje. Jedva polovina izbeglica se danas ubraja u kvalifikovane radnike, dok ih je u matičnim zemljama bilo preko 80%, kaže Herbert Bruker iz Savezne agencije za zapošljavanje. Mnogi peru posuđe u restoranima ili nameštaju krevete u hotelima, sa malo izgleda za napredovanje i većim rizikom od otkaza zbog covida-19.
Najviše poteškoća su imale žene, posebno one iz patrijarhalnih kultura. Mnogi migranti iz zemalja poput Eritreje i Iraka bili su funkcionalno nepismeni kada su stigli, i još uvek su nespremni za tržište rada. U okviru istih starosnih grupa, migranti u proseku zarađuju 30% manje od radnika nemačkog porekla.
Migranti su raseljeni po celoj Nemačkoj, ali većina živi van gradova. To je bio test za nemačku decentralizovanu vlast, koja velike nadležnosti daje lokalnim političarima. „Integracija u Berlinu je samo na papiru“, kaže Rolf-Georg Koler, gradonačelnik Getingena. Studija o 92 opštine, koju je finansirala Fondacija Robert Boš, otkriva da su mnoge lokalne vlasti bile preduzimljive; na primer, pokretali su kurseve jezika dok se čekalo na birokratske odluke iz Berlina.
Uloga civilnog društva bila je ključna. Koler odaje priznanje lokalnom sportskom savezu za brzu integraciju izbeglica – fudbalski jezik je univerzalan. Preko polovine nemačkog stanovništva na neki način je radilo sa izbeglicama. „Možemo aktivirati čitavu mrežu ako je potrebno“, kaže Betina Brizemajster iz centra za smeštaj izbeglica u Getingenu.
Kao i druge evropske zemlje, i Nemačka je imala teškoće sa deportacijom odbijenih azilanata. Više od 200.000 ljudi dobilo je status Duldung („dopust“), što znači da nemaju pravo boravka, ali im ne preti hitna deportacija. Još 50.000 nema pravni status. Prema novim pravilima neki mogu da se zaposle ili rade kao pripravnici, ali neizvesnost je i dalje prisutna.
Jedan iz grupe odbijenih azilanata, Muhamed Valizada, Afganistanac koji je radio u američkoj firmi za razminiranje u Kabulu, sada je legalno zaposlen u telefonskoj radnji na Siltu, ostrvu u Severnom moru. Kaže da je odustao je od svog cilja da doktorira u Nemačkoj. „Ne nadam se više ničemu, radim da bih preživeo.“
„Ogromna je razlika u integraciji onih koji imaju pravnu zaštitu i onih koji imaju dopust ili su odbijeni“, kaže Viktorija Ritig iz Saveta za spoljne odnose. Samo 3% onih koji imaju Duldung mogu se slobodno kretati po celoj zemlji, što nije od pomoći prilikom traženja posla. Budući da se u Nemačkoj državljanstvo ne stiče rođenjem, njihova deca obično dobijaju isti status i rizikuju da budu deportovana u zemlje koje nikada nisu poznavali. „Ova populacija treba posebno da nas brine“, dodaje Ritig. Čini se da Nemačka okleva i u sprovođenju svojih propisa i u prihvatanju neuspelih tražilaca azila. Kako brojevi rastu, dilema se pogoršava.
Nemačka je i dalje paralisana političkim trvenjima započetim pre pet godina. Migrantska kriza je je radikalno desnoj Alternativi za Nemačku (AfD) donela treće mesto na izborima 2017. godine. Prošlogodišnja istraživanja javnog mnjenja pokazuju da je većina Nemaca protiv daljeg primanja izbeglica.
Ovih dana granice su tiše i migrantsko pitanje više nije goruće, ali novi talasi izbeglica iz nestabilnog evropskog susedstva svakako nisu isključeni. Mutti Merkel, kako je poznata mnogim izbeglicama, davno je napustila svoju mantru „Wir schaffen das“ u korist dvosmislenije tvrdnje – da je odluka o otvaranju granica bila ispravna i da se nikada ne sme ponoviti.
(TheEconomist-ZTP, foto: Reuters)
