Igra visokih uloga i poseta visoke delegacije Libanu i Iraku izazvali su komentare da predsednik Makron oživljava francusku „arapsku politiku“.
U svojoj drugoj poseti nakon stravične eksplozije u Bejrutu, koja je usmrtila 190 građana i uništila pola grada, iznudio je obećanje libanske diskreditovane političke klase da će sprovesti munjevite reforme ili se suočiti sa uskraćenim donacijama ili, još gore, ciljanim sankcijama.
Makron je zatim otišao u trosatnu posetu Iraku, gde je apelovao da zemlja učvrsti svoj „suverenitet“ pred američko-iranskim tenzijama i sve nametljivijom Turskom. Spojene posete su podstakle Le Parisien da svoje izdanje naslovi „Makron obnavlja francusku arapsku politiku“.
Šarl de Gol je bio prvi francuski državnik koji je održavao specijalne odnose sa arapskim zemljama Severne Afrike i Bliskog istoka nakon alžirskog rata za nezavisnost, a kao protivtežu Nemačkoj snazi u Evropi i transatlantskoj osi Britanije i Amerike.
Žak Širak je bio glavni promoter ovih relacija, negujući bliske odnose sa arapskim liderima, posebno Sadamom Huseinom, što je razbesnelo Amerikance uoči rata u Iraku 2003. godine. Nikola Sarkozi je takođe bio duboko umešan, za razliku od svog naslednika Fransoa Olanda.
Danas, kada je Amerika pasivna i fokusirana na predsedničke izbore, a Britanija zaokupljena Bregzitom, Makron se proglasio vodećim evropskim političarem na tom području. Rizična procena, kako i sam priznaje, isprva se činila isplativom u Libanu.
Tokom prve posete u avgustu, dobio je euforičnu dobrodošlicu od 60.000 ljudi koji su potpisali peticiju tražeći povratak Libana pod francusku kolonijalnu upravu, koje se evropska sila odrekla 1943. godine. Ali kada je Makron došao ponovo početkom septembra, reakcije su bile osetno drugačije.
Poseta je usledila tek nakon što su političke partije dogovorile novog premijera, što su mnogi protumačili kao podršku staroj gardi političara, optuženih za korupciju sistemskih razmera. Makron je insistirao da ne može biti povratka na status quo, misleći na period od okončanja građanskog rata pre 30 godina, tokom kojeg su partijski lideri delili vlast, ali i milijarde funti strane pomoći.
Sastao se sa svima, uključujući i kontroverzne predstavnike Hezbolaha, šiitske militantne grupe koju podržava Iran i koja je sada najjači politički igrač, ali koju Velika Britanija i SAD smatraju terorističkom organizacijom.
Takođe je iznudio obećanja da će u roku od dve nedelje biti formirana nova „kompetentna“ vlada, sprovedene stvarne reforme i uspostavljena transparentnost kako bi se otključali fondovi MMF-a i pripremili izbori za sledeću godinu.
Iako ovo deluje optimistično, analitičari opisuju aktuelnu političku klasu kao “izgubljen slučaj”. Njeni lideri će pokazati minimum dobre volje dok strana pomoć ponovo ne krene, a zatim nastaviti sa svojim starim mahinacijama. Međutim, Makron je insistirao da ovog puta neće biti „blanko čeka“ i navodno pripretio sankcijama protiv pojedinih političara. Treće putovanje u Liban najavljeno je za decembar.
Francuski lider je potom odleteo u Irak, u svoju prvu posetu Bagdadu, sa kojim je Francuska dugo bila u bliskim vezama, ali je izgubila gotovo svaki uticaj nakon savezničkih invazija. Kao najistaknutiji svetski lider u poseti zemlji od dolaska premijera Mustafe al-Kademija na vlast, Makron je naglasio da Irak mora odbraniti svoj „suverenitet“ i obrecnuo se na Tursku zbog učestalog mešanja u iračke poslove.
Nedavne ankete u Francuskoj pokazuju da je bliskoistočna kampanja podigla Makronov rejting, koji je već bio u porastu nakon pristanka Nemačke na pandemijski paket oporavka od 750 milijardi evra.
Inače spoljna politika nema puno uticaja na popularnost lidera u Francuskoj, ali nakon niza terorističkih napada koji su planirani iz Sirije i Iraka, mir u regionu se doživljava kao pitanje nacionalne bezbednosti. Trenutno je oko 150 francuskih državljana u kurdskim zatvorima na sirijskoj granici.
„Iako je Makronova diplomatija privukla pažnju javnosti, realno je postigla vrlo malo,” kaže Le Mondov dopisnik Mark Semo. „Njegovo izveštačeno prijateljstvo sa Trampom i otvaranje ka Putinu nisu bili od koristi. Francuska se zaglibila u Sahelu gde vodi vojnu operaciju zbacivanja džihadista u Maliju. Nemoćan je u Iraku, a van igre u Siriji.“
Iako je više uspeha imao u EU politici, Pariz je ostao „prilično izolovan“ nakon nedavnih varnica sa Turskom. Do trvenja je došlo zbog podrške različitim stranama u Libiji i spora sa Grčkom oko kiparskih granica. „Makron grdi predsednika Erdogana i nastupa borbenim tonom, ali na kraju su Nemci ti koji odrađuju posao,“ dodaje Semo.
„Makron priča o multilateralizmu, ali nastupa sam i trenutno je izolovan na međunarodnoj sceni,“ kaže Iv Mesuzir, bivši francuski ambasador u Tunisu. Čak i u Libanu, jedinoj zemlji gde Francuska ima značajan uticaj, rekao je da „ništa ne može bez Amerikanaca“.
„Nezamislivo je da Hezbolah povuče potez dok je Iran pod američkim sankcijama. Tako da ćemo morati da sačekamo američke izbore, da vidimo kako će se stvari odvijati.“
(Telegraph-ZTP, foto: EPA)
