U novoj studiji objavljenoj u časopisu Science, istraživači su analizirali hemijske elemente u uzorcima morskog dna kako bi napravili najdetaljniji klimatski zapis Zemlje ikada. On otkriva koliko je naša trenutna klimatska situacija zastrašujuća.
Članak objedinjuje decenije istraživanja dubokog okeana i opisuje klimatske promene Zemlje tokom ere kenozoika, tj. perioda od 66 miliona godina koji je započeo pomorom dinosaurusa i proteže se do današnje epohe klimatskih promena izazvanih ljuskom aktivnošću.
Rezultati pokazuju kako je Zemlja prošla kroz četiri različita klimatska stanja, nazvana Toplo, Vrelo, Hladno i Ledeno, izazvana promenama u orbiti planete, gasovima staklene baše i obimu polarnih pokrivača.
Prikazani cik-cak grafikon završava se pretećim vrhom. Prema istraživačima, trenutni tempo globalnog zagrevanja daleko premašuje prirodne promene klime zabeležene u bilo kojoj drugoj tački kenozoika, i preti da našu planetu odvede iz duge ledene faze u vrelu fazu.
„Sada kada smo uspeli da ispratimo prirodnu promenljivost klime, vidimo da će prognozirano antropogeno zagrevanje premašiti istorijske rekorde“, kaže koautor studije Džejms Zakos, profesor Planetarnih nauka na Univerzitetu Kalifornija u Santa Cruzu.
Prognoze Međudržavnog panela za klimatske promene (IPCC) za 2300. kažu da će, ukoliko se nastavi trenutni tempo zagrevanja, globalna temperatura porasti do nivoa koji planeta nije videla 50 miliona godina.
Bližimo se vreloj fazi
Da bi napravili klimatsku mapu čitave ere, autori studije su ispitivali fosilne školjke iz morskih sedimenata, sačinjenih od slojeva stena i mikroba, bušeći dno svetskih okeana tokom poslednjih nekoliko decenija.
Prisustvo izotopa ugljenika i kiseonika u fosilima pružaju važne klimatske informacije. Na primer, odnos izotopa kiseonika-18 i kiseonika-16 može otkriti koliko je okolna voda bila topla kada je organizam napravio svoju školjku; što je razmera veća, to je voda hladnija.
Budući da ovaj klimatski izveštaj pokriva tako dug vremenski period, istraživači su morali da uzmu u obzir i astronomske uticaje na klimu planete, to jest, kako Zemljina promenljiva orbita i nagib prema suncu utiču na količinu svetlosti koja dolazi do različitih delova planete u različito vreme, što je poznato i kao Milankovićevi ciklusi.
Kada je tim uporedio orbitalne podatke sa izotopskim podacima, ispostavilo se da su orbitalne varijacije uzrok relativno malih varijacija globalne klime. Svaki veliki skok između klimatskih stanja bio je kritično povezan sa promenama nivoa gasova staklene bašte, rekli su istraživači.
Na primer, 10 miliona godina nakon izumiranja dinosaurusa, Zemlja je iz toplog stanja uskočila u vrelo stanje. Ovaj događaj, poznat kao paleocen-eocenski toplotni maksimum, podigao je temperature za 16 stepeni iznad današnjih vrednosti; uzrok je bilo masivno ispuštanje ugljenika u atmosferu, izazvano ogromnim vulkanskim erupcijama u severnom Atlantiku.
Kako je ugljen-dioksid nestajao iz atmosfere tokom narednih 20 miliona godina, ledeni pokrivači počeli su da se formiraju na Antarktiku i planeta je ušla u hladnu fazu, sa prosečnim temperaturama za oko 4°C iznad savremenih nivoa.
Pre tri miliona godina, Zemlja je ušla u ledenu fazu, sa rastućim i opadajućim ledenim pokrivačima na severnoj hemisferi. Danas, emisije gasova staklene bašte uzrokuju porast temperature do mere koja nije viđena desetinama miliona godina.
Ovaj uspon je daleko iznad prirodnih varijacija izazvanih promenljivom Zemljinom orbitom, zaključili su istraživači. Ako trenutni efekti staklene bašte budu konstantni, klima bi mogla da skoči do nivoa koji nije viđen od termalnog maksimuma paleocen-eocen. Prelazak iz ledene u vrelu fazu neće trajati milionima godina, kaže Zakos, već nekoliko stotina.
(ScienceAlert-ZTP)
