Partije i frakcije: Polarizacija ili evropeizacija američke politike?

Tokom poslednjih nekoliko decenija, analitičari su se trudili da gibanja u američkoj politici pripišu partijskoj polarizaciji. Od opoziva Bila Klintona do globalnog rata protiv terorizma, od Obamacare-a do „izgradnje zida“, smatralo se da sva važna politička pitanja dele američko društvo na dva nepomirljiva partijska tabora.

Međutim, ako polarizacija podrazumeva nestajanje političkog centra, kako to da je na poslednjim predsedničkim izborima pobedio upravo umereni centrista Džo Bajden? Da budemo pošteni, Bajdenova pobeda se svakako bazirala na anti-Trampovskom sentimentu. Ali pitanje je kako je Bajden preovladao nad radikalnije levim kandidatima poput senatora Bernija Sandersa. Dominacija centrističkog tabora tokom primarnih izbora pokazala je da progresivci ne čine većinu, čak ni unutar Demokratske stranke. Zar polarizacija ne bi trebalo da znači grupisanje oko ekstrema?

Da bismo bolje razumeli Bajdenovu pobedu, te počeli da razmišljamo o njenim posledicama, neophodno je secirati dve glavne političke stranke SAD-a. Takav pristup odmah pokazuje da je puka partijska polarizacija neprikladan opis američke političke stvarnosti. To je zato što, pored oštrog sukoba između dve strane, postoje i sve upadljiviji sukobi unutar svake od njih. Upravo će ti, mahom zanemareni unutrašnji konflikti imati presudan uticaj na buduće političke procese.

Prepoznavanje ovog unutarstranačkog rivalstva omogućava analiziranje savremene američke politike kroz optiku četvorosmerne borbe, koja više podseća na kontinentalne evropske višepartijske sisteme nego na pomalo zastarelu dvopartijsku dinamiku, poznatu američkim analitičarima. Ova transformacija ne podrazumeva nužni krah američke demokratije, već da bi o njoj trebalo drugačije da razmišljamo.

Poređenje sa evropskim višestranačkim sistemima može pomoći Amerikancima da bolje razumeju probleme na domaćem terenu. Insistiranjem na mitu o američkoj izuzetnosti ignorišu se važne lekcije koje se mogu naučiti iz Starog sveta.

Za početak, progresivna frakcija Demokratske stranke jasno se ugleda na kontinentalnu evropsku tradiciju socijaldemokratije. Projekti poput Medicare for All i Green New Deal u SAD-u se mogu smatrati „radikalnim“ ili „krajnje levim“, ali iz evropske perspektive oni deluju sasvim uobičajeno. Većina država kontinentalne Evrope uzima zdravo za gotovo svoje javno finansirane zdravstvene sisteme, a mnoge zemlje severne Evrope sprovode opsežne ekološke mere pod svojim socijaldemokratskim liderima. U tom smislu, Sanders nije nimalo radikalan kada predlaže da SAD krenu putem Švedske ili Danske.

Kako se pomeramo prema centru, vidimo da umerenija struja Demokratske stranke ima brojne sličnosti sa evropskom tradicijom hrišćanske demokratije: zastupanje srednjeg puta između krajnje levice i desnice, kao i težnje ka društvenoj harmoniji kroz političke kompromise, na tragu su Bajdenovog predizbornog obećanja da će „oporaviti dušu Amerike“.

U tom pogledu, vredi napomenuti da će Bajden biti tek drugi katolik na mestu predsednika Sjedinjenih Država. Iako religija ne određuje njegova politička uverenja, Bajden ju je istakao kao važan izvor inspiracije. On retorički naglašava pojmove poput ljudskog dostojanstva, pristojnosti i multilateralnog pristupa spoljnim poslovima, što je na tragu držeće nemačke kancelarke Angele Merkel iz Hrišćansko-demokratske unije.

S druge strane američkog političkog centra nalaze se ostaci tradicionalnih republikanaca, koji su mahom ostali neprimetni tokom Trampovog mandata, ali sada mogu ponovo isplivati zajedno sa ambicioznim figurama poput Mita Romnija, Džona Kasiča i Leri Hogana. Oni su društveno konzervativniji i skloniji slobodnom tržištu nego centristički demokrati, i često se pozivaju na bivšeg predsednika Ronalda Reagana kao inspiraciju. Ova ideološka struja može se uporediti sa desno orijentisanim evropskim liberalima ili britanskim konzervativcima iz vremena Margaret Tačer.

Najzad, na krajnjoj desnici američkog političkog spektra postoji oblik autoritarnog populizma koji se donedavno smatrao incidentom u političkoj kulturi zemlje: Trampizam. Neki komentatori su išli tako daleko da su ga označavali kao oblik proto- ili neofašizma.

(foto: AFP/Getty)

Donald Tramp je svakako demonstrirao svoj nacionalizam i nemar prema demokratskim procedurama. Ali do sada se uzdržavao od zagovaranja nasilja i još uvek se poziva na demokratske principe poput tvrdnji da je pobedio na izborima 2020 i da je legitimni predsednik. Pravi fašista se ne bi pretvarao da je njegova vladavina utemeljena u demokratiji. U tom smislu, Tramp se pre može upoređivati sa evropskim liderima poput Silvija Berluskonija ili Viktora Orbana, koji su autoritarni populisti.

Budući da se američki politički pejzaž toliko evropeizovao, klasična evropska politikologija bi nam mogla ponuditi uvid u blisku budućnost SAD-a. Koncept polarizovanog pluralizma, koji je prvobitno razvio politikolog sa Univerziteta Kolumbija Đovani Sartori, da bi objasnio blokadu u italijanskoj politici 1960-ih i 70-ih, čini se posebno korisnim u ovom pogledu. Sartorijev ključni uvid bio je da se ideološka fragmentacija i polarizacija mogu odvijati istovremeno.

Italija 1960/70-ih doživela je žestoke napade na sam demokratski poredak, što od komunista sa krajnje levice što neofašista sa krajnje desnice. Između njih je bilo mnoštvo usitnjenih partija i stranačkih frakcija koje su gravitirale demohrišćanskom centru, sa socijalistima na levom i liberalima na desnom krilu. Ali ovakva postavka je smenu lidera učinila praktično nemogućom; sve frakcije centra morale su se držati zajedno u seriji nestabilnih koalicija, kako da bi krajnja levica i desnica ostale podalje od vlasti.

Zvuči poznato? Ondašnja Italija pokazuje neobičnu sličnost sa onim što se danas odvija u SAD-u: unutar sebe podeljena centristička vlada, prinuđena da vrati status quo kako bi održala svoju nadstranačku privlačnost, te sa obe strane opkoljena radikalnom opozicijom. Ova vrsta polarizovanog pluralizma biće dodatno pojačana ako Republikanska stranka zadrži kontrolu nad Senatom nakon januarskih izbora u Džordžiji.

Bajdenovi izabrani članovi kabineta, i reakcije koje su izazvali, daju nam nagoveštaj budućih dešavanja. I Entoni Blinken i Lojd Ostin su istaknute ličnosti centrističkog establišmenta u Vašingtonu; smisao njihovih imenovanja je da se ne otuđi umereno krilo Republikanske stranke. Ipak, obojica su već naišli na oštre osude Trampovaca i progresivaca, jer signalizuju povratak u „močvaru“.

Lekcija koju savremeni Amerikanci mogu izvući iz evropske političke istorije je da u situaciji polarizovanog pluralizma, čak i ako se centar održi, mogu očekivati sve veće opterećenje na ustavni okvir države. Činjenicu da je Tramp odbio da prizna izborni poraz, kao i nepoverenje u demokratski proces kod većine republikanskih glasača, ne treba uzimati olako. Ne postoji lako rešenje za polarizovani pluralizam, jer je on odraz stvarnih društvenih podela koje se sve više podudaraju sa izoštrenim ideološkim blokovima.

Poređenja sa Evropom 20. veka sugerišu da su SAD suočene sa radikalnim izborom: potpuni slom političkog sistema, slično Italiji i Nemačkoj iz međuratnog perioda, ili dubinska revizija socioekonomskog poretka, uporediva sa posleratnom državom blagostanja. Ipak, najverovatniji scenario je bliži stagnaciji i krahu koji je zadesio Evropu nakon optimizma sa sredine veka. Za sada će Amerikom upravljati oblik preživelog centrizma, definisanog kroz opoziciju i krajnjoj levici i desnici. Privid stabilnosti će se održavati dok socijalno nezadovoljstvo nastavlja da kuva ispod površine, sve dok ne proključa.

(ForeignPolicy-ZTP, foto: AP)

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.