Pandemija zahteva preispitivanje vakcina kao intelektualne svojine

Džonas Salk, naučnik koji je razvio prvu efikasnu polio vakcinu, na pitanje „Ko je vlasnik ovog patenta?“, odgovorio je, „Pa narod, rekao bih. Ne postoji patent. Možete li da patentirate sunce?“ U svetu u kojem privatne kompanije profitiraju na razvoju vakcina, ovakav stav deluje vrlo neobično. Ali osim filozofskih, danas postoje i ubedljivi praktični razlozi za Salkov stav. Sve formule vakcina koje su se pokazale efikasnim protiv covida-19, trebalo bi tretirati kao javno dobro.

Najlakši način da vakcine zaista budu dostupne svima jeste ukidanje licence na svaku efikasnu formulu vakcine, tako da je farmaceuti mogu proizvesti bilo gde. Ovakvim pristupom bi se prevazišla ograničena proizvodnja koja proizlazi iz intelektualne svojine i protekcije određenih firmi. Uklanjanje ove pravne prepreke omogućilo bi mnogima da proizvode i prodaju vakcine na otvorenom tržištu, uz široku dostupnost i minimalne troškove.

Ekonomska korist od široko dostupnih vakcina, testova i lekova višestruko prevazilazi troškove farmaceutskih kompanija i njihovih monopolskih privilegija. Gubici globalne ekonomije tokom pandemije mere se trilionima, dok su za razvoj vakcina potrošene milijarde. Firmama bi svakako trebalo nadoknaditi za rad na inovativnoj tehnologiji, ali bi je nakon toga trebalo ustupiti svim raspoložvim proizvođačima.

Zašto onda ne usvojimo ovaj pristup? Glavni razlog je rasprostranjeno uverenje, posebno među bogatim zemljama, da se „prava intelektualnog vlasništva“ moraju poštovati jer se tako podstiču naučno-istraživački i razvojni projekti. I dalje preovlađuje mišljenje da su privremeni monopoli neophodni kako bi se preduzećima nadoknadili fiksni troškovi razvoja vakcina. Ali ako bi se razvoj lekova direktno subvencionisao, takvi monopoli ne bi bili neophodni.

Dobar primer je vakcina koju su napravili Pfizer i BioNTech. Samu tehnologiju je razvio BioNTech, dok je Pfizer bio zadužen za klinička ispitivanja, zvanična odobrenja i proizvodnju vakcine. Pfizer ima zasluge za ubrzani razvoj i hitno odobrenje, ali sada se ispostavlja kao jedini proizvođač vakcine.

Ali šta bi bilo da su podsticaji za inovaciju i proizvodnju odvojeni? Da je država subvencionisala istraživački rad BioNTech-a, njegov monopol na proizvodnju ne bi bio potreban. (U stvari, značajna budžetska sredstva i jesu data BioNTech-u i drugim kompanijama, ali bez ikakvog zahteva za ustupanje intelektualne svojine.) Da se ovako postupalo, dobijena tehnologija bila bi dostupna svakom proizvođaču na svetu, a time i najširoj populaciji.

Ovo je mogla da bude naša realnost, ali prva prilika je propuštena. Nekoliko vakcina je do sada privedeno završnoj fazi razvoja, računajući na pozamašan profit. Ipak, nije kasno da se znanje o vakcini podeli svima zainteresovanim proizvođačima. Konzorcijum država mogao bi da učini takav iskorak i doprinese globalnom javnom interesu.

Mnoge države već imaju zakone koji dozvoljavaju prinudno licenciranje kompanija ili su u procesu njihovog donošenja. Međunarodno trgovinsko pravo takođe predviđa izuzetke od zaštite intelektualne svojine, naročito kada je ugroženo javno zdravlje. Dakle, na osnovu stvarnih ili potencijalnih zakonskih odredbi, države bi mogle da  primoraju ključne kompanije na pregovore o ceni patenta i odricanju od intelektualnog vlasništva.

Postoji više načina za određivanje nivoa kompenzacije. Jedan pristup je zasnovan na troškovima, odnosno pokrivanju realnih izdataka za istraživanje i razvoj. Drugi pristup je baziran na profitu, tj. nadoknadi očekivanih prihoda od proizvođačkog monopola. U slučaju Pfizera, ako bi države isplatile kompaniji 40 ​​milijardi dolara kompenzacije za očekivani profit, to bi se i dalje isplatilo sa aspekta javnog zdravlja i vraćanja ekonomije u normalu.

(ForeignPolicy-ZTP, foto: USAToday)

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.