P2 i Gladio: Uloga SAD-a u širenju italijanskog ultradesnog terorizma

Prošlog meseca je italijanski premijer Mario Dragi obećao da će skinuti oznaku tajnosti sa službenih dokumenata koji obrađuju dve organizacije: Gladio, antikomunističku paravojnu grupu povezanu sa NATO-om i CIA-om, i masonsku ložu poznatu kao P2. Mnogi smatraju da su ove dve grupe bile umešane u najmračnije trenutke posleratne italijanske istorije.

Tokom druge polovine 20. veka, Italija je dugo smatrana epicentrom evropskog terorizma. Eksplozija na železničkoj stanici u Bolonji 1980, u kojoj je 76 ljudi poginulo a više od 200 povređeno, bila je tada najkrvaviji teroristički napad na evropskom tlu. Za krivca je označena malobrojna neofašistička milicija pod imenom Oružano revolucionarno jezgro. Ali mnogi Italijani i dalje veruju da je napad potekao iz šire ultradesničarske mreže. Dragijeva odluka o skidanju tajnosti objavljena je na 41. godišnjicu stradanja u Bolonji.

Posleratni italijanski fašizam zasnivao se na „strategiji napetosti“. Izraz, koji je 1972. u časopisu Observer upotrebio britanski novinar Nil Ačerson, obuhvata razne vrste spletki, ubistava i terorističkih akata, izvedenih sa ciljem konsolidacije vlasti i vanrednih zakona. Kada sam upitao senatora Felićea Kasona, tužioca koji je vodio istragu protiv Gladia, šta misli o Dragijevoj odluci, odgovorio je „Čiste gluposti!“. Kason je nastavio: „To je samo najava. Nema hrabrosti niti volje da se otkrije umešanost stranih sila.“ Gvido Salvini, sudija i član Komisije za masakre, 2001. je rekao: „Uloga Amerikanaca bila je dvosmislena, na pola puta između nesprečavanja i navođenja ljudi na zločine.”

Istinitost ovakvih tvrdnji, koje Stejt department odbacuje, ostaje nepotvrđena. Možda će Dragijeva inicijativa jasnije ukazati na američku umešanost. Nema sumnje da su nakon Drugog svetskog rata SAD pokazale naročito interesovanje za italijansku politiku. CIA je priznala da je strankama centra pred izbore 1948. dala preko 11 miliona dolara, a postoje i dokazi da su Amerikanci falsifikovali pisma kako bi inkriminisali kandidate levice. Italija je imala poseban status među zemljama NATO-a; imala je najveću i najmoćniju komunističku partiju izvan Istočnog bloka, Partito Comunista Italiano. To je bilo nepodnošljivo za Amerikance koji su Italiju smatrali strateški suviše važnom da bi je izgubili.

Italijanski pripadnici Gladia, 1952. (foto: Wikimedia)

Tadašnju političku atmosferu oblikovale su ogromne snage SSSR-a stacionirane samo nekoliko sati vožnje od severoistočne granice Italije. Plan oružanog otpora sovjetskoj invaziji uključivao je Gladio, neka vrstu mini armije žestokih antisovjeta. Ove tzv. „pozadinske“ jedinice obučavane su za gerilsku borbu i postojale su u većem delu Evrope. Prema otkrićima iz 1991, britanska vojska je obučavala pripadnike švajcarskog Gladia bez znanja ili odobrenja švajcarske vlade. Neki vojnici italijanskog Gladia zaista su bili i članovi krajnje desničarskih terorističkih grupa, prema izveštajima Gvida Salvinija. Slično posleratnoj Nemačkoj, gde su Amerikanci regrutovali bivše naciste za borbu u Hladnom ratu, posleratna italijanska vlada takođe je angažovala bivše fašiste, koji su bili ideološki najmotivisaniji za borbu protiv komunizma.

Time se objašnjava i ulogu masonske lože P2, skraćeno od Propaganda Due (Propaganda 1 je osnovana 1877, a zabranio ju je Musolinijev režim). P2 je bila tajna masonska organizacija koju su činili istaknuti političari, biznismeni, obaveštajci, vojni oficiri i uticajni novinari. Njen cilj je bio da se infiltrira u državne organe i spreči komunističku partiju da preuzme vlast demokratskim sredstvima. Postojanje organizacije je obznanjeno 1980, da bi dve godine kasnije bila proglašena ilegalnom. Loža je bila povezana sa neuspelim pučem rimskog princa Junija Valerija Borgezea i eksplozijom u vozu Italikus Ekspresa 1974.

Tokom 1980-ih, isplivali su brojni korupcionaški skandali. Prvo je pokrenuta istraga o P2 i njenim članovima, dok je postojanje Gladia zvanično priznato 1990. Gladio je prvi put razotkriven na suđenju neofašističkom teroristi 1984, što je izazvalo odijum javnosti, ali se pokazalo beznačajnim za potonje istorijske tokove. Berlinski zid se rušio, pa je skandal poslužio kao dimna zavesa za zlodela visokih članova komunističke partije. Postojala je bojazan od curenja podataka iz sovjetske arhive i saznanja da je SSSR ilegalno sponzorisao italijansku komunističku partiju sve do poznih ‘80-ih. Primanje subvencija od neprijatelja moćnog vojnog saveza kojem je Italija pripadala, smatralo se većom izdajom od učešća u organizaciji Gladio.

Bauk fašizma je bio efikasno oruđe u posleratnoj italijanskoj politici, korišćen za ućutkivanje protivnika. Koliko god tražio istinu o italijanskom neofašizmu i međunarodnim intrigama, pravi razlog Dragijeve inicjative je pokušaj da se Braća Italije (Fratelli d’Italia) drže podalje od vlasti. Fratelli je, prema nekim istraživanjima, najpopularnija stranka u Italiji i naslednica posleratnih musolinijevskih tendencija. Sada, pak, Fratelli pokušava da se predstavi kao normalna konzervativna stranka. Evociranje njene istorije i postfašističkih korena, za Dragija je očigledno dobar politički potez.

(TheSpectator-ZTP, foto: AFP/Getty)

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.