Turska širi svoj uticaj diljem arapskog sveta, koristeći više silu nego diplomatiju. U proteklih godinu dana okupirala je severoistočnu Siriju, zagazila duboko u Irak i intervenisala u libijskom građanskom ratu. Vojni budžet Turske povećan je skoro za polovinu od 2016. godine.
Međutim, čini se da turski predsednik Redžep Tajip Erdogan nema sveobuhvatnu viziju regiona. Umesto toga, on zastupa ekonomske interese Turske i bavi se navodnim spoljnim pretnjama, često prelazeći granice drugih zemalja. On tako ispunjava političko obećanje dato pre četiri godine, da će se „suočiti sa problemima, gde god da se pojave“.
Turska nije novajlija na Bliskom istoku. Njena prethodnica, Otomanska imperija, vladala je regionom 500 godina, sve dok je evropske sile nisu potisnule. U novije vreme, primetan je kulturni i ekonomski uticaj, posebno kroz turske TV sapunice i građevinske projekte. Nakon što je arapsko proleće 2011. gurnulo islamističke pokrete u prvi plan, Erdogan je promovisao Tursku kao model islamističke vlade i sebe kao lidera muslimanskog sveta. Kada su islamisti potisnuti (ili slomljeni), a zapadne sile izgubile interes u regionu, Turska je postala izuzetno nametljiva.
Počnimo od Sirije, gde Turska godinama podržava pobunjenike koji pokušavaju da sruše režim Bašara al-Asada. Svi su poraženi, ali Turska nastavlja da štiti područja na severozapadu koja su i dalje pod njihovom kontrolom. U nameri da spreči novi talas izbeglica, Turska pokušava da stabilizuje region sve dubljim mešanjem. Obučava policiju, finansira državnu službu, a sirijsku funtu je zamenila „stabilnijom“ turskom lirom. U urbanim sredinama brzo se gradi, zbog čega Erdoganove pristalice smatraju da je ovo dugoročna investicija.
Turska je još dominantnija u delu severne Sirije koji su nekada kontrolisale lokalne kurdske snage, Jedinice narodne zaštite (YPG). Ove jedinice su ugrabile veliku teritoriju, pomažući tada Americi da porazi Islamsku državu. Ali YPG ima bliske veze sa Kurdistanskom radničkom partijom (PKK), predstavnicom kurdskog separatizma u Turskoj. Kada se Amerika povukla u oktobru prošle godine, turske trupe su ušle uz podršku lokalnih arapskih pobunjenika. Zajedno su potisnuli Kurde iz većeg dela njihove državice. Turska sada zauzima 30 kilometara širok i 145 kilometara dugačak pogranični pojas u Siriji.
Erdogan takođe vodi bitku sa PKK u autonomnoj oblasti Kurda na severu Iraka. Turska kaže da je ove godine „neutralisala“ preko 1.400 kurdskih boraca u Iraku i Siriji. Dešavalo se da napadi zahvate 200 kilometara unutar Iraka. Turska armija tvrdi da je ovo kratkoročna operacija ciljana strogo na PKK, ali niz novih baza je postavljen u Iraku. Očekuje se stvaranje tampon zone duž granice, slično kao u Siriji. Irački Kurdi strahuju da će tursko prisustvo ugroziti njihove težnje ka državnosti i potencijalno ih odseći od Kurda u Siriji.
Intervencija Turske u Libiji je nešto drugačija. Zemlje istočnog Mediterana dugo se raspravljaju oko toga ko kontroliše koji deo mora, odosno gasna polja ispod njega. Erdogan se pribojavao da bi savez Egipta, Izraela, Grčke i Kipra mogao da istisne Tursku iz tog područja. Zato je prošle godine potpisao ugovor sa vladom Libije i dobio prava na bušenje blizu grčkih ostrva. Zauzvrat, Turska je libijskoj vladi i njenim milicijama obezbedila trupe, oružje, dronove i plaćenike, dajući im kritičnu prednost u ratu. Ranije ove godine, snage Kalifa Haftara, pobunjenog libijskog generala, potisnute su iz zapadne Libije.
Turska je sada sila koja kontroliše 600 kilometara mediteranskih obala. Kontroliše i vazdušnu bazu u al-Vatiji, blizu granice Libije sa Tunisom. Budući da turske fregate štite libijsku obalu na zapadu, mnogi tvrde da Erdogan pokušava da pretvori istočni Mediteran u tursko more.
Postavio je i turski garnizon u Kataru, savezniku i zastupniku islamističkih pokreta kojem prete Saudijska Arabija i Emirati. Takođe je pokazao interesovanje za jemenski građanski rat, nudeći Tursku kao utočište za islamiste koji se bore u ime prognanog predsednika Abd Raba Mansura Hadija. (Možda će prihvatiti i njega, ukoliko mu Saudijci otkažu gostoprimstvo.) Preko Crvenog mora, u Sudanu, Turska planira da obnovi Suakin, nekadašnju Otomansku luku. Svoju najveću prekomorsku bazu postavila je u Mogadišu, glavnom gradu Somalije.
Može li Turska da očuva moć na duže staze? Njene oružane snage već su narušene gubitkom hiljada oficira u javnim suđenjima i čistkama tokom protekle decenije. Vojni avanturizam svakako nije jeftin. Samo operacije u Siriji koštaju blizu tri milijarde dolara godišnje, ali Erdogan veruje da su koristi veće od troškova. Katar je, na primer, počeo naveliko da investira u Turskoj. Takođe je podržao sve slabiju tursku liru sporazumom o razmeni valute u vrednosti 15 milijardi dolara. Verovatno će finansirati i operacije u Libiji, gde Turska očekuje nove ugovore u periodu posleratne izgradnje.
Ove aktivnosti Erdoganu donose politički profit i na domaćem terenu. Ratovi protiv Kurda i demonstracija moći na Mediteranu jačaju podršku nacionalista koji su mu glavni saveznici u parlamentu, te vrlo uticajni u redovima policije i vojske.
Ali, stvari se komplikuju. Egipat je grupisao svoje snage na libijskoj granici i zapretio da će je preći ako Turska napreduje dalje. U tom slučaju, S. Arabija i Emirati verovatno će podržati Egipat. Rusija je takođe na protivničkoj strani u Libiji, kao i u Siriji, gde je u februaru navodno ubila desetine turskih vojnika. Erdoganu predstoji suočavanje sa negativnim aspektima agresivne spoljne politike.
(TheEconomist-ZTP, foto: AFP)
