Inicijativa: Može li ekocid da postane međunarodni zločin?

Dugogodišnja kampanja za klasifikovanje uništavanja životne sredine kao zločina konačno dobija na snazi. Ali ko stoji iza postera Stop ekocidu i zašto je javnost počela da obraća pažnju?

Pogledajte izbliza mitinge “Pobune protiv izumiranja”, i među njihovim zastavama sa logotipom peščanog sata videćete još jedan simbol: obrnuti zeleni znak mira, koji asocira na krošnju drveta. Reč je o simbolu kampanje Stop ekocidu, inicijative koju je pokrenula britanska advokatica Poli Higins, i vodila je do svoje smrti od kancera prošle godine. Cilj pokreta je da uništavanje životne sredine velikih razmera bude proglašeno za zločin protiv mira, poput genocida.

Higins je provela čitavu deceniju u kampanji, ali tek u proteklih godinu dana njena ideja se primila. Pobuna protiv izumiranja je nametnula ovaj zahtev, i u novembru 2019. papa Franja je izjavio da će ekocid možda proglasiti grehom. Ne postoji jedinstveno rešenje za ekološku krizu, ali sve šira javnost veruje da je Higins bila na pravom tragu.

Higins je ekocid definisala kao „opsežno uništavanje, oštećenje ili nestajanje ekosistema na datoj teritoriji, bilo ljudskim delovanjem ili drugim uzrocima, do te mere da je miran život stanovnika te teritorije ozbiljno narušen.” Htela je da ova definicija zahvati razmere izlivanja nafte British Petroleuma iz 2010. godine, za koje se smatra da je najveće ikada: u Meksičkom zalivu je iscurelo 134 miliona galona, usmrtivši između dva i pet triliona riba i skoro 200.000 kornjača. Procenjena šteta za ribarsku industriju iznosila je oko 247 miliona dolara.

Izlivanje nafte u Meksičkom zalivu 2010. (foto: Reuters)

Prošlogodišnji požari u Amazonu su još jedan primer. Pretpostavlja se da su ih podmetnuli stočari i drvoseče. Predsednik Bolsonaro, koji je na funkciji od januara 2019, ignorisao je smanjene kazni zbog uništavanja životne sredine, istovremeno uživajući resurse i zaštitu službenika koji bi trebalo da ih sprovode. To se svelo na prećutnu podršku. Ako bi ekocid postao međunarodni zločin, Bolsonaru bi se moglo suditi pred Međunarodnim krivičnim sudom (MKS).

U slučajevima genocida i drugih ratnih zločina, MKS ne sudi pešadincima koji izvršavaju naređenja, već političarima i generalima koji su izdali ta naređenja. Slično tome, ako bi ekocid bio ozakonjen, političari i izvršni direktori kompanija bi snosili najveću odgovornost i njima bi se sudilo.

Predloženi zakon takođe bi inkriminisao profitabline aktivnosti poput eksploatacije katranskog peska i krčenja šuma. To bi mnoge destruktivne poslovne modele učinilo neisplativim i trebalo bi, u teoriji, da omogući procvat ekološki prihvatljivijih.

Pristalice tvrde da su ekonomske promene mala cena u odnosu na zaštitu ekosistema od kojih civilizacija zavisi. Prirodni resursi se trenutno troše 1,7 puta brže nego što se obnavljaju. U maju je Džered Dajmond, profesor sa UCLA, izjavio da će, ukoliko ne smanjimo stopu crpljenja zemljišta i vode, svet kakav poznajemo nestati do 2050.

Proširivanje nadležnosti MKS-a je prilično jednostavan proces. Svaka država može da predloži izmenu osnivačkog dokumenta tj. Rimskog statuta. Ako zakon podrže dve trećine od 123 države članice MKS-a, onda će on važiti za te dve trećine. Ako ga podrži osam desetina, važiće za sve. Možda bi se Donald Tramp pre povukao iz MKS-a nego što bi dozvolio procesurianje američkih direktora, ali čak i tada, moglo bi se suditi za tolerisanje ekocida u zemljama potpisnicama. Advokati se nadaju da do suđenja neće ni doći, jer će kompanije imati dovoljno vremena za prelazak na nove poslovne modele.

Aktivisti Stop ekocidu odavno su odustali od ubeđivanja bogatih postindustrijskih nacija. Sada uglavnom lobiraju u zemljama koje su na prvoj liniji klimatske i ekološke ugroženosti. Dobar primer je Vanuatu, ostrvska država u južnom Pacifiku kojoj preti porast nivoa mora. Glasovi manjih država jednako su legitimni u MKS-u kao i glasovi većih zemalja.

U decembru prošle godine, na skupštini u Hagu, ambasador Vanuatua u EU je rekao: „Verujemo da ova radikalna ideja zaslužuje ozbiljnu raspravu.“ To je prvi put da je jedan zvaničnik pozvao na inkriminaciju ekocida od 1972. godine, kada je to učinio švedski političar Ulof Palme na konferenciji UN-a u Stokholmu.

Kritičari kampanje Stop ekocidu kažu da bi nametanje ovakvog zakona urušilo ekonomiju. Poli Higins je umela da ublaži ove strepnje upoređujući ih sa zebnjama biznismena od pre dvesta godina, kada se smatralo da će ekonomija propasti zbog ukidanja trgovine robljem. To se nije desilo. U svojoj knjizi Iskorenjivanje ekocida napisala je da „u roku od samo godinu dana od ukidanja ropstva, trgovci su već unosno trgovali drugom robom, poput čaja i porculana“.

(NewStatesman-ZTP)

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.