Emirati su postali značajna sila na Bliskom istoku

Sporazum između Izraela i Ujedinjenih Arapskih Emirata (UAE), najavljen 13. avgusta, tiho su pripremali obaveštajci i šeici, te ga otkrivali uglavnom na Tviteru. UAE je prva zalivska zemlja i tek treća arapska država koja je uspostavila formalne odnose sa Izraelom. Ipak, najava je imala svu pompu i karakter carinskog sporazuma.

Iako dugo u senci Saudijske Arabije, princ Muhamed bin Zajed, faktički vladar Emirata, uspeo je svoju malu zemlju od 10 miliona stanovnika da pretvori u možda najuticajniju arapsku državu. Uspeh je baziran na mekoj moći koncetrisanoj u Dubaiju, kao poslovnom središtu regiona, i kompaniji DP World, brodskom gigantu. Kompaktna ali profesionalna vojska svakako nije za potcenjivanje, dok su emiratski novac i mediji podupirali intrige i pučeve širom Bliskog istoka.

Većina ovih aktivnosti obavlja se diskretno, izbegavajući tako kritike kojima su izložene velike sile. Veštom diplomatijom u Vašingtonu, Parizu i drugim prestonicama, Emirati se postavljaju kao pouzdan partner. Zapadnjaci koji savetuju vladu u Abu Dabiju, često bivše diplomate ili penzionisani oficiri, brišu razlike između arapskog poslodavca i njihovih matičnih zemalja.

Ipak, Emirati pokazuju sve veću spremnost da idu svojim putem. Prioriteti im se bitno razlikuju od najbližih suseda: pragmatični prema Iranu i zaoštreni prema političkom islamu; odjavili su Saudijce u Jemenu, Amerikance u Libiji i mnoge svoje partnere u Siriji. Optimisti se nadaju da će se region ugledati na „Dubai model“, u smislu efikasne vlade, vitalne ekonomije i promocije verske tolerancije. Međutim, napori Emirata da osiguraju vlastite interese mogli bi dodatno da prodube regionalne boljke.

U vojnim pitanjima, istina je da Emirati retko deluju samostalno, ali imaju značajnu ulogu. Trupe koje su 2015. upućene u Jemen bile su najefikasniji deo koalicije predvođene Saudijskom Arabijom u borbi protiv Huta, šiitske pobunjeničke grupe. Njihovo povlačenje prošlog leta nije ostavilo Saudijcima drugi izbor nego da i sami pregovaraju o izlasku iz sukoba. Emiratski dronovi dali su prednost Kalifu Haftaru, libijskom komandantu koji je prošle godine pokušao da osvoji Tripoli, sve dok nadmoćne turske snage nisu uništile tu operaciju.

Zvaničnici Pentagona sa divljenjem nazivaju Emirate „malom Spartom“, što odražava njihovu frustraciju arapskim državama koje troše milijarde na zapadnu opremu, ali s njom malo postižu. Emirati su se na tom polju pokazali sposobnijima.

Takođe su manje dogmatični, bar u nekim elementima. Većina zalivskih država pridružila se kampanji za uklanjanje Bašara al Asada u Siriji. Emirati su prvi prepoznali njen neuspeh. Ponovo su otvorili svoju ambasadu u Damasku u decembru 2018, uprkos negodovanju saveznika. Tada su tvrdili da se diplomatska misija bavi samo konzularnim pitanjima, a zapravo su smatrali da će Asada učiniti otvorenijim za promene. „Radi se o pokušaju vraćanja Sirije u arapsko okrilje“, kaže jedan zvaničnik.

Dodvoravanje Asadu odražava širi raskol oko tretiranja njegovog glavnog zastupnika: Irana. Saudijci vide Iran kao egzistencijalnu pretnju, a ni Emirati nisu daleko od toga, s obzirom da imaju dugotrajni teritorijalni spor oko zalivskih ostrva; Zapad krivi Iran za sabotažu naftnih tankera u vodama Emirata prošle godine, međutim, UAE je zauzeo mekši stav. Firme povezane sa Iranom i njegovim saveznicima posluju u Dubaiju, iako ne sasvim legalno. Nekada vatrene pristalice američke kampanje „maksimalnog pritiska“, Emirati sada pokušavaju da smanje tenzije.

Aktivnija uloga Emirata poklapa se sa usponom Muhameda bin Salmana, saudijskog princa koji je postao naslednik prestola 2017. godine „Salman je nov, mlad i zauzet socio-ekonomskim promenama kod kuće“, kaže jedan zapadni diplomata u Zalivu. „Emirati su osetili da oni treba da preuzmu inicijativu.“

Muhamed bin Salman (S. Arabija) i Muhamed bin Zajed al Nahjan (UAE)

U nekim slučajevima, Saudijci su im to rado dopustili. Decenijama su Saudijci bili uticajni u Libanu preko Rafika i Saada Haririja, oca i sina koji su držali premijerske pozicije ukupno 16 godina. U tom periodu je bujala korupcija, dok je Hezbolah, pro-Iranska milicija i politička partija, postao najmoćniji libanski igrač.

Nakon što su Saudijci kidnapovali Saada 2017. godine, u neuspelom pokušaju da pokrenu političke promene, digli su ruke od Libana. „Dali su libanski dosije Emiratima“, kaže diplomata iz Bejruta. Emirati su pak pustili da zemlja uvene: nisu se umešali kako bi spasili bankrotiranu vladu Libana.

Liban je sa svojom burnom politikom nepoželjna teritorija za Emirate. U osnovi njihove regionalne politike stoji sumnja u masovne pokrete. Arapski ustanci 2011. godine, iz ugla Abu Dabija, nisu doneli nadu već haos. Emirati žele „evoluciju, a ne revoluciju“, kaže jedan zvaničnik. U praksi to znači naklonjenost antiislamističkim autokratama koji se predstavljaju kao modernizatori.

Najbolji primer je Abdel-Fatah al-Sisi, egipatski general koji je, uz podršku Zaliva, izveo puč protiv izabrane islamističke vlade 2013. godine. Čini se da mu je emiratski princ veliki uzor. Ambicija Sisija da izgradi blistavu novu prestonicu u pustinji istočno od Kaira podseća na Dubai. Držanje lekcija Egipćanima o njihovoj radnoj etici ili fitnesu liči na socijalni inženjering viđen u Emiratima.

Njima je to uspelo jer svoje građane tretiraju ugodnim životnim standardom, elektronskim nadzorom, a strance, pretnjom deportacijom. U siromašnoj zemlji od 100 miliona stanovnika, težnje generala Sisija ka mega-projektima zalivskog stila deluju rasipnički. Ono što uspeva u Dubaiju nije nužno formula za druge, ni kao evolucija, ni kao pokušaj da se preduhitri buduća revolucija.

(TheEconomist-ZTP)

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.