Paranoičnom umu verovatno zvuči zapanjujuće da je 20 od 45 američkih predsednika bilo povezano sa nekom vrstom tajnih društava. Postoji li film koji tajna udruženja prikazuje kao iole dobronamerna? Fiktivna tajna društva obično su prikazana kao zlokobna, uz bizarno mantranje, stare odežde, prinošenje žrtava i destruktivne globalne zavere.
Međutim, društva čiji su članovi bili predsednici SAD-a funkcionišu više kao elitni klubovi. Sa tajnim rukovanjem i mističnim ritualima, mnogi su samo živopisna bratstva. U masonima je bilo 14 predsednika. Masonske lože u osnovi funkcionišu kao kombinacija elitnog kluba, dobrotvorne organizacije i poslovne mreže. Bratstva postoje najranije od 1700-ih, i verovatno su proistekla iz zanatskih udruženja. Sledi lista predsednika koji su u nekom trenutku pripadali masonskim ložama ili drugim tajnim društvima.
Džordž Vašington (Slobodni zidari)
Baš tako. Prvi predsednik SAD-a ujedno je bio i vodeća figura tajnog društva. Vašington je bio prvi masonski predsednik Amerike. U knjizi Rona Černova Washington: A Life, navodi se da je masonski red privukao budućeg predsednika jer je organizacija baštinila ideale prosvetiteljstva. Vašington se prilično rano pridružio Redu slobodnih zidara, ušavši u Ložu Frederiksburga br. 4 sa svojih 20 godina, prema zvaničnom sajtu Mount Vernon-a.
Masonski uticaji su primećeni već na prvoj inauguraciji Vašingtona. Tokom ceremonije se zakleo na Bibliju iz masonske lože Sv. Jovana u Njujorku. Masonske veze su prvog predsednika pratile tokom čitavog života, pa i kasnije. Postoji čak i masonski nacionalni spomenik Džordžu Vašingtonu, započet 1932. i konačno završen 1970.
Tomas Džeferson (Klub ravnih šešira)
Džeferson je navodno bio član Kluba ravnih šešira (FHC). Klub se sastajao na koledžu Vilijema i Meri, ali izgleda da Tomas nije bio impresioniran ovom grupom. U jednom pismu iz 1819, treći američki predsednik osvrnuo se na svoje iskustvo u tajnom društvu: „Postojalo je društvo pod nazivom FHC, ograničeno na samo šest učenika, čiji sam bio član, ali ono nije imalo nikakav koristan cilj. Niti znam da li danas postoji.“ Inicijali FHC označavali su Fraternitas, Humanitas, et Cognitio, što je latinski za „bratstvo, humanost i znanje“. Međutim, grupa je postala poznata kao Klub ravnih šešira, verovatno po ugledu na kape koje su nosili studenti.
Članovi su se raspoznavali tajnim rukovanjem i srebrnom značkom sa natpisom stabilitas et fides („stabilnost i vera”, što je danas moto studentskih novina na istom koleždu). Grupa je praktično nestala do izbijanja Revolucionarnog rata. Međutim, njen naziv je preživeo kroz studentske novine, a samo tajno društvo se ponovo pojavilo 1972, pod imenom Flat Hat Club.
Džejms Monro (Slobodni zidari)
Masonski veb sajt The Masonic Trowel navodi da je 1776. Monro ušao u Ložu Vilijamsburga br. 6. Kao 17-godišnji student na koledžu Vilijema i Meri, bio je uveliko uključen u aktivnosti protiv birtanske krune. Bio je aktivan član lože od 1776. do 1780, prema Sveobuhvatnom katalogu prepiske i radova Džejmsa Monroa: Tom I. Tokom te četiri godine, budući peti predsednik je napustio fakultet i borio se u Revoluciji, umalo poginuo tokom bitke za Trenton, i potom se vratio na koledž da studira prava.
Endrju Džekson (Slobodni zidari)
Džeksonov masonski status je postao veliko političko pitanje tokom njegovog predsedničkog mandata. Masoni su 1826. bili umešani u (još uvek nerazjašnjenu) otmicu Njujorčanina koji je pretio da će otkriti njihove tajne obrede. Ubrzo nakon toga formirana je antimasonska politička partija koja je tvrdila da su masoni zlonamerni antidemokratski elitisti. Antimasonska partija je Džeksona, kao visoko rangiranog masona, smatrala svojim prirodnim neprijateljem. Džekson je bio veliki majstor Velike lože Tenesija od 1822. do 1824.
Džejms K. Polk (Slobodni zidari)
Kako se navodi u Protokolima Velike lože Kentakija, 11. predsednik je 1820. iniciran u Ložu Kolumbije br. 31. Tada je imao 25 godina i upravo stečenu licencu za bavljenje advokaturom.
Džejms Bjukenen (Slobodni zidari)
Prema Kompletnom masonskom vodiču za idiote, Bjukenen je bio član lože br. 43 u Lankasteru u Pensilvaniji. Bjukenen je kasnije postao jedan od najlošije ocenjenih predsednika u istoriji SAD-a.
Endrju Džonson (Slobodni zidari)
U njenoj biografiji o Džonsonu, istoričarka Anet Gordon-Rid navodi da je bivši predsednik ostao „ponosni mason“ tokom čitavog života i da je „lokalni masonski hram imao zapaženu ulogu u njegovom pogrebnom protokolu“.
Julisiz S. Grant (Nezavisni red čudnih drugova)
18. američki predsednik i slavni general Julisiz S. Grant pripadao je ovom bratstvu koje vuče korene iz rane moderne Evrope i engleskog udruženja istog naziva. Američka verzija organizacije zvanično je osnovana 1819. u Baltimoru. Uglavnom se bavila dobrotvornim radom i vremenom prihvatila i žene kao članove.
Prema knjizi Generalova žena: Život gospođe Grant, oficir se pridružio redu nakon što je njegova supruga zatrudnela sa drugim detetom. U istorijskim dokumentima postoji pozivnica Reda kojom se tadašnji predsednik Grant poziva da prisustvuje proslavi 50. godišnjice društva u Filadelfiji 1869.
Džejms Garfild (Slobodni zidari)
Garfild je odslužio samo nekoliko meseci svog predsedničkog mandata pre nego što je ubijen. Imao je poduži staž u Slobodnim zidarima. Prema Protokolima Velike lože Kentakija, on je 1861. iniciran u ložu Magnolija br. 20 u gradu Kolumbusu u Ohaju, a zatim dobio „Poglavrske i Templarske titule, kao i počasti Lože savršenstva prema škotskom obredu.“
Raderford Hejs (Nezavisni red čudnih drugova)
Izvodi iz Hejsovih govora pokazuju da je 19. predsednik pet puta govorio na skupovima Čudnih drugova od 1850. do 1887. U svom govoru iz 1887. u gradu Frimontu u Ohaju, gde je predložio imenovanje novih članova društva, Hejs je izneo svoja zapažanja o Redu i drugim sličnim društvima: „Dobrotvorna društva, inače poznata kao tajna društva (koja se tajnošću brane od varalica)… okupljaju pod istim krovom osobe koje se veoma razlikuju po zanimanju, politici, religiji i uslovima života, te se lako i prirodno spajaju u harmonično i srdačno prijateljstvo.“
Vilijem Mekinli (Slobodni zidari, Nezavisni red čudnih drugova)
Mekinli je nasledio Garfilda kao masonski predsednik koji će takođe biti ubijen. U dokumentima se navodi mesto gde je Mekinli prvi put iniciran u masone dok se borio na strani Unije tokom građanskog rata. Njegovo masonsko nasleđe živi i danas, jer se loža kojoj je nekada pripadao sada naziva po njemu. Mekinli je takođe pripadao Čudnim drugovima, poput Hejsa i Granta.
Teodor Ruzvelt (Slobodni zidari, Povezani red Hu-hua)
Centar Teodor Ruzvelt je digitalizovao većinu pisama 26. predsednika, od kojih se neka odnose na njegove masonske aktivnosti. Predsednik Ruzvelt se obratio Velikoj loži Pensilvanije 1902. na godišnjicu inicijacije Vašingtona. U svom govoru se osvrnuo na određene razloge za pristupanje masonima:
„Jedna od stvari koje su me toliko privukle masoneriji jeste doslednost onome na šta smo se, kao vlada i kao narod, obavezali – tretiranje svakog čoveka prema njegovim zaslugama. Kada je brat Džordž Vašington primljen u ložu, našao se na jedinom mestu u Sjedinjenim Državama gde je stajao ispod ili iznad svojih drugova u skladu sa njihovim položajem u loži. Došao je na mesto gde je ideja naše vlade realizovana u meri u kojoj je moguće zamisliti tako uzvišenu ideju.“
Ipak, Ruzvelt se povremeno žalio na loše odnose u udruženju. U svojim pismima je grdio jednog masona zbog navodnog pokušaja da svoj položaj u društvu iskoristi za političke ciljeve (što je protivno pravilima masonerije); u drugom pismu se požalio da jedan od članova „nastoji da upotrebi zidarstvo na moju političku štetu“. Nakon isteka predsedničkog mandata, Ruzvelt je pisao o putovanjima po svetu i posećivanju masonskih loža u Najrobiju i na Azorskim ostrvima.
Ruzvelt, međutim, nije bio samo mason. Takođe je pripadao opskurnom Međunarodnom povezanom redu Hu-hua. Istraživači tvrde da je Hu-hu manje ličilo na ekskluzivno tajno društvo, a više na poslovno bratstvo. To je bila bratska organizacija za muškarce u drvnoj industriji, koja se hvalila Ruzveltom kao jednim od svojih najpoznatijih članova.
Vilijem Taft (Slobodni zidari, Lobanja i kosti)
Taft je prilično lako ušao u Lobanju i kosti. Njegov otac, bivši državni tužilac Alfonso Taft, osnovao je Lobanju i kosti kao student Jejla 1832. Taft je postao mason 1909, mesec dana pre inauguracije. U zabeleženim Protokolima Velike lože države Njujork iz 1912, Taft se pominje kao „predsednik najveće i najmoćnije republike sveta“, koji je primenjivao masonske principe u međunarodnim poslovima.
Voren Harding (Slobodni zidari, Nezavisni red čudnih drugova, Povezani red Hu-hua)
29. predsednik je bio član tri tajna društva koja su već navedena na ovoj listi. U masone je primljen 28. juna 1901. kao „šegrt početnik“ u Loži br. 70, grad Merion, Ohajo. Narednih 19 godina je čekao da bude proglašen za velikog majstora. Vreme njegove inicijacije zgodno se poklopilo sa predsedničkom kampanjom i potonjom pobedom.
Istraživač Džon R. Tester opisuje Hardingov mukotrpni uspon kroz tajno bratstvo. Njegova teza je da je odlaganje Hardinge inicijacije povezano sa političkim predrasudama ili glasinama o njegovom crnačkom poreklu. Većina masonskih loža dugo je odbijala je da primi Afroamerikance u svoje redove. Hardingu je bilo lakše kao članu Nezavisnog reda čudnih drugova. Takođe, hronika čikaških poslovnih udruženja iz 1921. navodi Hardinga kao člana Povezanog reda Hu-hua.
Frenklin Delano Ruzvelt (Slobodni zidari, Nezavisni red čudnih drugova)
Ruzvelt je iniciran u masone 1911. Zvanični dokumenti potvrđuju njegovo učešće u ovom tajnom društvu. U odlomku konferencije za štampu iz 1935, Ruzvelt priča o internoj masonskoj šali na račun šefa Komisije za hartije od vrednosti Džozefa Kenedija (oca budućeg predsednika Džona F. Kenedija).
Dan nakon konferencije za novinare, Ruzvelt je u Arhitektonskoj loži obavio ceremoniju prijema svoja dva sina. Nakon toga je održao govor u kojem je pohvalio društvo: „Masonske ceremonije me uvek podsete da poželim da što više Amerikanaca, u svakom delu naše zemlje, ostvari vezu sa našim bratstvom.“
Hari Truman (Slobodni zidari, Nezavisni red čudnih drugova)
Truman je bio veoma aktivan u masonima. Predsednik je doprineo osnivanju masonske lože u Beltonu, u državi Misuri 1911, nakon čega je izabran za njenog prvog majstora. Navodno je Trumanova loža izgorela dok je služio u Prvom svetskom ratu, ali je nastavio svoj uspon u masonskoj organizaciji tokom 1920-ih.
Kasnije, tokom svog predsedničkog mandata, ostao je posvećeni mason. Njujork Tajms je pisao da je Trumanov „jedini nakit bio dvostruki masonski prsten na malom prstu leve ruke“. U analima Trumanove biblioteke stoji da je 1945. Truman postao jedini predsednik koji je dosegao 33. stepen Vrhovnog saveta škotskog reda. Takođe se pominje da je bio član Čudnih drugova, mada to nije dovoljno dokumentovano.
Ričard Nikson (Red crvenih fratara)
Osnovan 1913, Red crvenih fratara bio je polutajno društvo na Univerzitetu Djuk. Nove članove je inicirao pripadnik Reda odeven u crvenu kapuljaču i ogrtač. Društvo se navodno bavilo poboljšanjem uslova studiranja. Nema mnogo podataka o tome šta je Nikson radio kao član Reda, ali biblioteka Univerziteta Djuk ga navodi kao člana. Red se dobrovoljno razišao 1971, samo godinu dana pre nego što će afera Votergejt oboriti Niksona sa vlasti.
Džerald Ford (Slobodni zidari)
Ford je za sada poslednji poznati masonski predsednik. Primljen je 1949. u Ložu Kolumbija br. 3 u Vašingtonu. Iste godine, Ford je učestvovao u otkrivanju masonskog spomen-obeležja u čast Džordža Vašingtona. Fordov tadašnji govor, koji je kasnije objavljen u njegovim memoarima, približio je neka njegova razmišljanja o vlastitom masonskom iskustvu.
„Kada sam dobio titulu majstora, zajedno sa moja tri mlađa brata, setio sam se vrednosti koje je moj otac ugradio u taj Red. Ali nisam imao predstavu da ću ikada pripadati društvu Očeva naše nacije, uz 12 drugih masona koji su takođe bili predsednici Sjedinjenih Država. Masonski principi, ideja o državničkoj dužnosti i prihvatanje Boga kao Vrhovnog Bića, dali su mi snage tokom tokom mojih godina u državnoj službi“.
Džordž H.V. Buš (Lobanja i kosti)
Pre nego što je Džordž H.V. Buš postao drugi po redu „kostur” u Ovalnoj sobi, služio je kao pilot u Drugom svetskom ratu, ambasador u komunističkoj Kini, direktor CIA-e i potpredsednik Ronalda Regana. Kao predsednik na izmaku Hladnog rata, Buš je podržavao svemirska istraživanja. Američki narod je i kritikovao i slavio njegovu umešanost u Zalivski rat, posebno operaciju Pustinjska oluja.
Džordž V. Buš (Lobanja i kosti)
Bušovo prezime je već bilo sinonim za Lobanju i kosti na Univerzitetu Jejl. Bilo je glasina da je Buš umalo izvisio za članstvo u bratstvu, ali je ipak postao treći „kostur” na mestu predsednika. „Kao apsolvent sam pristupio Lobanji i kostima, tajnom društvu koje je toliko tajno da ne mogu ništa više da kažem,“ napisao je Buš u autobiografiji objavljenoj 1999. Buš, međutim, gaji izvestan prezir prema Jejlovom elitizmu, pisao je magazin The Atlantic.
(BusinessInsider-ZTP, foto: AP)
