Kada su Francuzi u maju počeli da povlače avganistansko osoblje i njihove porodice, čak su ih i prijatelji optužili za defetizam i ubrzavanje pada režima. Pokušaji njihove evakuacije u avgustu (2834 ljudi, 42 leta) bili su traljavi i ostavili su neke Avganistance na cedilu. Dok su saveznici pokušavali da izvuku svoje avganistanske kadrove iz Kabula, Francuzi su bili jednako zavisni od američke bezbednosti kao i svi drugi. Ipak, u Parizu se osetilo tiho zadovoljstvo. Njihovi stratezi su pokazali impresivnu „sposobnost predviđanja“, kaže lord Rikets, bivši britanski ambasador u Francuskoj.
To što su Francuzi rano odreagovali svakako je posledica njihovog smanjenog prisustva na terenu. Francuska je ratovala u Avganistanu zajedno sa NATO saveznicima od 2001. „Svi smo mi Amerikanci,“ stajalo je naslovnoj strani Le Monde-a nakon 11. septembra. Potom je zemlja povukla sve trupe do 2014, kako bi se fokusirala na suzbijanje pobune u Sahelu. Francuzi su lako doneli odluku o povlačenju iz Kabula jer su navikli da rade po svome, čak i kada to iritira Ameriku. Još od Suecke krize iz 1956, naučili su da se nikada ne mogu u potpunosti osloniti na SAD. Taj sentiment je oživeo u vreme Obaminog i Trampovog mandata, dok je Avganistan došao kao konačna potvrda onoga u šta se dugo sumnjalo.
Nije tajna da francusko mišljenje ne dele svi Evropljani. Kada se Makron nedugo nakon izborne pobede iz 2017. popeo na pozornicu Sorbonskog amfiteatra i zatražio „evropski suverenitet“ i „sposobnost samostalnog delovanja“ u sferi bezbednosti, njegov stav je bio usamljen. U Nemačkoj i dalje na istoku, Makronov apel je doživljen kao potkopavanje NATO-a i Amerike kao garanta evropske bezbednosti. Stavovi su se blago pomerili otkako je Makron pokušao da ubedi saveznike da njegova ideja nije da zameni već da dopuni transatlantsku alijansu. Ipak, prošle godine je Anegret Kramp-Karenbauer, nemačka ministarka odbrane, otvoreno rekla da „iluzijama o evropskoj strateškoj autonomiji mora doći kraj“. U Britaniji su Makronove ideje označene kao nebitne, jer se nakon Bregzita teži samostalnoj globalnoj ulozi.
Ali retorika se promenila nakon debakla u Avganistanu. Tom Tugendat, poslanik Konzervativaca koji je služio u Avganistanu, pozvao je Britaniju „da preispita zavisnost od jednog saveznika“, navodeći Francusku i Nemačku kao potencijalne partnere. Ben Volas, britanski ministar odbrane, predložio je da oružane snage budu spremne za „različite koalicije i da ne zavise od jedne nacije“. „Amerikanci su nas sve jednako ponizili“, kaže jedan britanski diplomata, apelujući da se to više ne ponovi. Za Nemačku kao nekonfliktnu naciju, Avganistan je bio formativno iskustvo. Armin Lašet, konzervativni kandidat za kancelara, opisao je povlačenje kao „najveći debakl NATO-a od svog osnivanja“.
Izgleda da Evropa shvata da će morati da deluje samostalnije. Makron je na to prvi ukazao, i verovatno će ponoviti isti stav uoči rotiranja predsedništva u Savetu EU. Niko, ali niko, to neće reći naglas, ali implicitno svi znaju da je Makron bio u pravu. Iz ove uznemirujuće pomisli proizlaze dva velika pitanja za Evropljane, a lakih odgovora nema ni na jedno. Prvo, šta Evropa tačno misli pod „evropskim suverenitetom“ ili „strateškom autonomijom“? Većina zemalja obećava da će povećati troškove odbrane, iako Nemačka (za razliku od Britanije i Francuske) još uvek ne ispunjava ni NATO-vih 2% BDP-a. Mimo toga, nema jasnih planova ni dogovora, ponajmanje zbog britanske nevoljkosti da institucionalno sarađuje sa EU.
Da li su ambicije Evropljana ograničene na regionalne sukobe poput Sahela ili Iraka? Ili se nadaju da će uspostaviti kolektivnu odbranu svog kontinenta? Realisti se zalažu za prvo, i to samo do određene mere, dok entuzijasti zagovaraju drugu opciju. Međutim, čak i u Sahelu, Francuskoj su i dalje potrebne američke obaveštajne usluge i logistika. Drugo, da li je Evropa zaista spremna da učini sve što je potrebno kako bi postala samostalna? Sve dosadašnje inicijative deluju prilično neubedljivo. Evropa je bolja u smišljanju skraćenica nego u izgradnji kapaciteta.
„Ako ne možemo da obezbedimo ni aerodrom u Kabulu, postoji veliki procep između naše analitike i sposobnosti da delujemo,“ kaže Klaudija Mejdžor iz Nemačkog instituta za međunarodne i bezbednosne poslove. „Nisam siguran da su Evropljani psihički spremni za takav izazov,“ napisao je Žerar Aro, bivši francuski ambasador u SAD-u. Predsednik Makron, kao i njegov ambasador u Kabulu, verovatno su doneli pravu odluku. Ali, da li su Evropljani spremni da ih slede?
(TheEconomist-ZTP)
