Plavi Nil izvire u etiopskim planinama. Nastaje iz jezera Tana i meandrira severom zemlje do Sudana, gde se spaja sa Belim Nilom kod Kartuma. Odatle nastavlja kroz Egipat i ulazi u deltu, snabdevajući gusto naseljeni urbani pojas na njegovim obalama, a zatim se uliva u Mediteran. Više od 300 miliona ljudi koristi afričku reku za navodnjavanje.
Već iz navedenog zemljopisa može se sagledati značaj Velike etiopske renesansne brane (GERD). Završena prošlog leta, nalazi se nizvodno od jezera Tana i tik uzvodno od etiopsko-sudanske granice. Koristi se za punjenje džinovskog rezervoara koji će napajati najveću hidroelektranu u Africi. Kišna sezona je upravo počela u etiopskim visijama, i vlada je drugu godinu zaredom odobrila punjenje rezervoara, preusmerivši 13,5 milijardi kubnih metara vode iz Plavog Nila. Etiopska vlada tvrdi da ima suvereno pravo da reku koristi za rešavanje nestašice energije u zemlji. Sudan je prošle godine doživeo sušu, a zatim i poplave, za šta je okrivio graditelje brane. Zajedno s Egiptom, zemlja je optužila Etiopiju za kršenje međunarodnog prava. Čitav spor je 8. jula došao pred Savet bezbednosti UN-a.
Ovaj slučaj ukazuje na dve važne dimenzije globalne klimatske krize. S obzirom da su ekstremne vrućine, kiše i suše sve učestalije, kontrola vodotokova postaje sve značaniji oblik geopolitičke moći. Poput svake nesrazmerne promene odnosa moći kroz istoriju, porast „vodne snage“ donosi destabilizaciju međunarodnih odnosa i nove sukobe. Moguće je da drastično potcenjujemo koliko će ovi procesi oblikovati svet u 21. stoleću.
Znaci upozorenja su svuda. Napetosti između Sudana i Etiopije oko brane verovatno su doprinele humanitarnoj katastrofi usled sukoba etiopske vlade i Narodnooslobodilačkog fronta Tigreja na severu zemlje, odakle je raseljeno dva miliona ljudi. Etiopske vlasti su optužile Sudan da podržava pobunjenike, a sada je primio stotine hiljada izbeglica. Sa pogoršanjem odnosa između Adis Abebe i Kartuma, smanjuju se šanse za mirno rešavanje krize.
Na Krimu, delu Ukrajine koji je Rusija okupirala 2014., suše su prošlog leta postale esktremne. Područje Crnog mora je oduvek imalo topla leta, ali sada su sve toplija, a krimsko poljoprivredno zemljište sve manje obradivo. Krim se nekada navodnjavao iz reke Dnjepar, međutim, ruska intervencija je odsekla region i Ukrajina nije voljna da podrži aneksiju puštajući vodu da ponovo teče. To Kijevu daje izvesnu prednost u sukobu u kojem je mnogo slabija strana. Ali time se ulozi opasno podižu. Kada je Vladimir Putin na proleće grupisao 100.000 vojnika na ukrajinskoj granici, bilo je pretpostavki da želi da zauzme ceo istok zemlje i sa njim kontrolu nad Dnjeprom.
Svedoci smo i nedavnih političkih trvenja u istočnoj Indiji. Države Telangana i Andra Pradeš leže na reci Krišna i dele rezervoar Srisajlam koji obuhvata njihove zajedničke granice. Nakon što je uprava Andra Pradeša postavila nove pumpe za usmeravanje vode ka svojoj sušnoj regiji Rajalasima, vlasti uzvodne Telangane uzvratile su pokretanjem vlastitih projekata koji će crpeti vodu iz rezervoara za hidroelektričnu energiju.
Zvaničnici obe države zatražili su pomoć indijskog premijera Narendre Modija. Ironično je da su obe države ekstremno kišne, dokazujući da problemi ne nastaju samo zbog oskudice već i zbog upravljanja vodotokovima. Neki analitičari su sirijski građanski rat pripisali sušama koje su podstakle međuetničke tenzije u godinama koje su prethodile Arapskom proleću. Trenutno, rekordne nestašice vode pogađaju centralni i južni Brazil, delove Irana i veći deo zapadnog SAD-a. U Americi je zbog toga došlo do porasta međudržavnih tenzija; nekoliko država nedavno je pred Vrhovnim sudom pokrenulo slučajeve zbog prava na vodu.
Junski izveštaj UN-a kaže da bi suša i drugi oblici vodnih poremećaja mogli izazvati „sledeću pandemiju“, tj. sledeću veliku krizu globalno povezanog sveta. Krize vodosnabdevanja i lokalno nasilje toliko su usko povezani da je Svetski institut za resurse ustanovio mehanizam ranog upozorenja koji procenjuje potencijalne sukobe na osnovu stepena vodnih poremećaja. Tokom 2019. tačno je predvideo eskalaciju nasilja u južnom Iraku, Maliju i Iranu.
Neki se zalažu za tržišna rešenja, ali postoje brojni primeri privatnih firmi koje su profitirale na nestašicama vode. Drugi zagovaraju nacionalizaciju vodnih resursa, ali mnogi slučajevi pokazuju da vodosnabdevanje pod nadzorom države nije univerzalni lek. Rešenje je u demokratskoj kontroli nad vodama unutar država, te u boljim mehanizmima za sprečavanje sukoba između njih. Na Plavom Nilu hitno je potrebno posredovanje kako bi se zaustavila eskalacija sukoba oko GERD-a i pronašao kompromis između energetskih potreba Etiopije i hidrosigurnosti Sudana i Egipta. Recimo, međunarodno telo koje bi odgovaralo UN-u, moglo bi da pomogne u predviđanju i rešavanju takvih sukoba.
(NewStatesman-ZTP, foto: Twitter)
