„Što gore, to bolje” stara je lenjinistička parola. Vladimir Lenjin je ukrao ovu ideju od Nikolaja Černiševskog, ruskog pisca iz 19. veka, koji je svoj pogled na svet izneo u romanu Šta da se radi? Lenjin ga je pročitao pet puta tokom jednog leta i po njemu nazvao svoj manifest. Drugi su bili manje oduševljeni. Pisac Martin Amis nazvao ga je „nenadmašno netalentovanim“, a opet „najuticajnijim romanom svih vremena“. I dalje je tako. Nihilistički cinizam koji je oblikovao tragični ruski 20. vek sada upravlja britanskom politikom.
Lenjinistički žar je zahvatao mnoge britanske lidere. Prema ovom kursu mišljenja, da bi stvari postale bolje, prvo moraju postati toliko strašne da se ljudi nateraju na akciju. Sada imamo novu vladu. Liz Tras, nova premijerka, imala je katastrofalan početak svog mandata. Tržišta su pala, zajedno sa rejtingom stranke; prema jednoj anketi, Konzervativci su neverovatnih 33 poena iza Laburista. Ipak, navijači aplaudiraju haosu. Neki tvrde da je pad tržišta oblik pročišćenja nakon perioda jeftinog novca. Takva previranja su „neophodna tranzicija“ po mišljenju Alistera Hita, kolumniste Telegrafa, koji se nekada ponosio svojim buržoaskim konzervatizmom, ali sada vrvi od revolucionarnog žara. Hit je komentarisao novi budžet kao „najbolji koji sam ikada video“. Istina, priznao je novinar, prelazak sa jeftinog na racionalniji novac „biće traumatičan i mogao bi da izazove opaku globalnu recesiju, veću nezaposlenost i bankrot“. Ali, kao što svaki dobar lenjinista zna, ciljevi opravdavaju sredstva.
Tras i njeni saveznici smatraju da je mizerija neophodna. Nekadašnji buran početak Margaret Tačer prihvaćen je kao uputstvo, a ne kao nešto što treba izbegavati. Ministar finansija Kvasi Kvarteng napisao je i kratku knjigu o 1981. godini, Tačerkinoj annus horribilis. Te godine je donet nepopularan budžet, što je izazvalo pad rejtinga i pismo 364 ekonomista koji su pozvali vladu da promeni kurs. Tačer je postala najnepopularniji britanski posleratni lider. Ipak, dve godine kasnije osvojila je ubedljivu većinu. I tako je stvorena zabluda: Tras će takođe predložiti nepopularan budžet, izdržati pad u anketama i dve godine kasnije osvojiti većinu. Bolno iskustvo, ali delotvorno.
Neki pobunjenici u Konzervativnoj partiji zauzeli su lenjinističku pozu „revolucionarnog defetizma“, nadajući se da će stvari krenuti toliko loše da će vladajuće klase moći da budu svrgnute. „Tokom reakcionarnog rata, revolucionarna klasa ne može a da ne poželi poraz svoje vlade,“ pisao je Lenjin 1915. Mrzovoljni Torijevci „Jedne nacije“ teško da predstavljaju avangardu, ali s obzirom na šokantno niske rejtinge, mogli da ubrzo krenu protiv Trasove. Lenjinistička logika bila je u središtu debate o Bregzitu. Dok su neki zagovornici izlaska iz unije 2016. mislili da će sve nakon toga biti mirna plovidba, oni mudriji su bili spremni na nemirne vode. Stari sistem nije mogao da se reformiše, tvrdio je Dominik Kamings, glavni strateg kampanje za izlazak; sistem se morao rasturiti. Dejvid Kameron je poslanika Torijevaca Majkla Gouva nazvao „maoistom“ čak i pre nego što su se posvađali oko referenduma. Gouv je pak uživao u ovoj reputaciji; imao je poster Lenjina u svojoj staroj kancelariji pri Ministarstvu prosvete.
Aktuelnim nevoljama Konzervativaca naslađuju se i neki veterani Bergzita, uključujući i one koji su ušli u vladu pod Borisom Džonsonom. „Ovo je sjajan trenutak,“ napisao je Kamings na Tviteru kada je Džonson smenjen sa funkcije, iako je predvodio kampanju za izbore 2019. na kojima su Konzervativci osvojili 80 mandata. „Baš su sje*ani. Izazov je ‘sravniti Torijevce sa zemljom kao Kartaginu’.” To što je Kamings neumorno gurao stranku koju je prezirao, pod vođstvom čoveka za koga je znao da je beskorisan, odličan je primer avangarde 21. veka. Vatreni protivnici Bregzita žrtve su slične žudnje za katastrofom. Da bi Bregzit bio poništen, stvari moraju da krenu naopako. Nije dovoljno da britanska ekonomija uspori rast, mora da se raspadne. Oni su žrtve katastrofizma kao i Bregzitaši koji tvrde da je ceo evropski projekat osuđen na propast čim EU naiđe na klizav teren. Mnoga predviđanja protivnika Bregzita su se obistinila. Trgovina sa EU je otežana, a koristi od izlaska malobrojne. Ali ako Britanija želi da se vrati u evropsko okrilje, stvari moraju postati daleko neprijatnije.
Laburistička katastrofilija je razumnija. Što se pre Konzervativci olupaju, pre će Laburisti moći da preuzmu vlast i počnu da popravljaju olupinu. Godinama su Laburisti ponavljali da je život građana užasan pod Konzervativcima. Ali to je važilo samo za mali deo britanskih birača. Oni koji su računali na beneficije i javne usluge imali su težak period; oni koji nisu, prolazili su bolje. Sada je situacija podjednako strašne za sve. Inflacija udara na sve platne razrede, a srednja klasa pod hipotekama suočava se sa porastom izdataka. Ekonomske okolnosti su bile daleko bolje kada su Laburisti sa Tonijem Blerom osvojili vlast 1997. Ali izborna volja bi danas mogla da bude vrlo slična. Ura!
(TheEconomist-ZTP, foto: Finnbarr Webster/PA)
