Operacija ‘al-Aksa Potop’ pod vođstvom Hamasa, koja je počela 7. oktobra, označila je prvi sukob velikih razmera unutar granica Izraela od arapsko-izraelskog rata 1948. godine. Međutim, za razliku od koalicije arapskih armija sa kojom se suočio 1948, Izrael se sada suočava sa savezom paramilitarnih grupa. Predvođen Hamasovim vojnim krilom, Brigadama al-Kasam, ovaj savez uključuje Palestinski islamski džihad kojeg podržavaju Sirija i Iran te brojne sekularne grupe, kao što su Fatahu bliske Brigade mučenika al-Akse, Narodni front za Oslobođenje Palestine (PFLP) i Demokratski front za oslobođenje Palestine (DFLP).
Takve grupe su manje poznate od Hamasa; međutim, one često daju doprinos u specifičnim oblastima, kao što je rukovanje mrežama doušnika unutar Izraela, pravljenje sofisticiranih eksploziva, upotreba borbenih dronova ili nabavka specijalizovanog oružja. Stoga je vrlo verovatno da su u velikoj meri doprinele ishodu operacije al-Aksa Potop. Njihovo učešće je takođe omogućilo Hamasu da pokrene napad kombinovanim oružjem na Izrael. Ovo je uključivalo koordinisane kopnene, morske i vazdušne elemente, koji su namerno bili niskotehnološki. Time bi se moglo objasniti zašto su napadači bili u stanju da zaobiđu i savladaju navodno neosvojivi bezbednosni perimetar koji je Izrael uspostavio oko pojasa Gaze.
Ostavljajući po strani pojedine niskotehnološke elemente operacije, njen opšti nivo taktičke organizacije gotovo sigurno ukazuje na značajnu podršku aktera izvan Pojasa Gaze. Takvi akteri verovatno uključuju mreže doušnika u Izraelu, ali i Iran i njegovog libanskog proksija, Hezbolah. Oni su dobro upućeni u hibridno ratovanje i proučavali su izraelske odbrambene sisteme opsežnije od bilo kog drugog regionalnog aktera. Povrh toga, iranski Korpus garde islamske revolucije (IRGC) i Hezbolahove libanske brigade otpora su iskusni praktikanti u operacijama obmane. Verovatno su obučavali Hamas, ne samo kako da izvede operaciju al-Aksa Potop, već i kako da spreči Izrael i njegove saveznike da prikupe obaveštajne podatke o tome.
Nema sumnje da su za operaciju takvih razmera bili potrebni meseci, možda čak i godine, da se osmisli, razvije i organizuje. Ovako složen proces se morao odvijati pod budnim okom i uhom izraelskih i egipatskih obaveštajnih agencija, koje su se ranije suočavale sa malim otporom u infiltraciji palestinskih militantnih grupa, uključujući Hamas. Ipak, čini se da niko od njih nije prikupio dovoljno obaveštajnih podataka kako bi predvideo napad. Podjednako je zapanjujuće da je pažljivo planiranje operacije al-Aksa Potop promaklo pažnji američkih obaveštajnih agencija, koje imaju značajno prisustvo na Bliskom istoku. Kako je to uopšte bilo moguće?
Rešenje ove zagonetke verovatno uključuje Iran. Čini se da su iranski agenti na terenu uspeli da okupe, finansiraju i obuče militantnu strukturu unutar Pojasa Gaze, koja već neko vreme deluje paralelno sa zvaničnom strukturom Hamasa. Ova struktura se verovatno sastoji od veoma posvećenih i pouzdanih, moguće i poligrafisanih pojedinaca iz različitih palestinskih grupa. Ona je nekoliko godina uspevala da deluje u potpunoj tajnosti, mimo iskusnih pripadnika brigada al-Kasam, Palestinskog islamskog džihada i drugih palestinskih organizacija koje su prisutne u Pojasu Gaze. Ako je ova pretpostavka tačna, pokretanje operacije al-Aksa Potop zaprepastilo je čak i visoke palestinske militante u pojasu Gaze u ranim satima 7. oktobra. Ipak, visoki iranski zvaničnici su znali za to, a najverovatnije su znali i lideri Hezbolaha.
Očigledno je da su planeri napada imali potpuno hermetičan pristup operativnoj diskreciji. Ipak, malo je verovatno da izraelske, egipatske, jordanske, saudijske, američke i druge špijunske agencije nisu uspele da prikupe barem neke obaveštajne podatke o napadu, naročito poslednjih nedelja i dana, dok su se intenzivirale pripreme u Gazi. Nivo prismotre u Pojasu Gaze je prosto suviše visok da bi operacija tako velikih razmera prošla neprimećeno. Stoga je verovatno da su bar neki signali stigli do administracije izraelskog predsednika Benjamina Netanjahua. Takođe je verovatno da je Netanjahuova vlada bila preokupirana svojim političkim opstankom i zapaljivom atmosferom za koju su neki analitičari tvrdili da je na ivici građanskog rata. Pored toga, bilo je tvrdnji da se Netanjahuova pro-naseljenička vlada više fokusirala na „zaštitu naseljenika na Zapadnoj obali nego na zaštitu kibuca na granici sa Gazom“. Time bi se moglo objasniti dramatično taktičko iznenađenje koje je Izrael pretrpeo prošlog vikenda.
Važno je napomenuti da je operacija al-Aksa Potop ne samo taktičko, već i strateško iznenađenje za jevrejsku državu. Kako je Martin Indik rekao na hitnom brifingu američkog Saveta za spoljne odnose u nedelju, moguće je da je izraelsko rukovodstvo pogrešno protumačilo strateške namere Hamasa. Dok je Izrael grozničavo radio na normalizaciji odnosa sa mnoštvom arapskih zemalja poslednjih godina, Hamasova tvrdokorna militantnost je delovala skoro kao relikt prošlosti. Neki su možda pretpostavili da će Hamas zauzeti „živi i pusti druge da žive“ stav prema Izraelu, sve dok mu je bilo dozvoljeno da vlada svojim domenom u Pojasu Gaze. Ipak, takvi stavovi su se pokazali iluzornim, sa katastrofalnim posledicama.
Vlada Izraela će u dogledno vreme istražiti uzroke ove istorijske katastrofe. U međuvremenu se suočava sa važnom odlukom: treba li da pokrene kopneni upad u Pojas Gaze? Ako to ne učini, ostaviće Hamasovu militantnu infrastrukturu uglavnom netaknutom. Ako to uradi, suočava se sa mogućim napadom Hezbolaha sa severa, i to ne samo baražom projektila, već i upadom čije bi razmere višestruko nadilazile operaciju al-Aksa Potop. Ako krene u kopneni napad, libanska grupa će imati pomoć Irana, iračkih šiitskih milicija, sirijskih dobrovoljaca, pa čak i borbenih jedinica talibana, koji su se nedavno zavetovali da će pomoći u „osvajanju Jerusalima“. U međuvremenu, duboke podele unutar Izraela nastaviće da opredeljuju vladine manevre u narednim nedeljama. Unutrašnja trvenja bi se mogla pokazati daleko opasnijim od arapskih protivnika Izraela.
(IntelNews-ZTP, foto: Yousef Masoud/Getty)
