Ujutro 9. oktobra, Nacionalni biro za ekonomska istraživanja poslao je radni dokument ekonomistima širom sveta pod naslovom „Zašto su žene pobedile”. U radu, Klaudija Goldin sa Univerziteta Harvard dokumentuje kako su žene dostigle jednaka prava u američkim porodicama i na radnim mestima. Sasvim prikladno, nekoliko sati kasnije, Goldin je proglašena dobitnicom ovogodišnje Nobelove nagrade za ekonomiju za unapređenje „našeg razumevanja ženskog tržišta rada“. Nakon što je bila prva žena kojoj je dodeljena profesura na ekonomskom odseku Harvarda, Goldin je sada i treća žena koja je dobila Nobelovu nagradu za ekonomiju. Njeno istraživanje pruža sveobuhvatnu istoriju rodne nejednakosti na tržištu rada u poslednjih 200 godina. Analizirajući ovu istoriju, ona je oborila niz pretpostavki o odnosima polova i o tome šta je potrebno da bi se postigla veća jednakost u današnje vreme.
Pre istraživanja Goldinove, ekonomisti su smatrali da ekonomski rast vodi ka ravnopravnijim uslovima rada. U stvari, kako je pokazala Goldin, industrijska revolucija je izbacila udate žene iz redova radništva, pošto se proizvodnja preselila iz domaćinstva u fabriku. U istraživanju objavljenom 1990, ona je dokazala da se tek u 20. veku, sa razvojem uslužnog sektora i srednjoškolskog obrazovanja, pojavio prepoznatljiv trend. Odnos između veličine zapadnih privreda i učešća žena u radnoj snazi je u obliku slova U (klasična teza Goldinove). Istraživanje Goldinove raspršilo je i druge mitove. Koristeći ankete i industrijske podatke, ona je pažljivo popunjavala rupe u istorijskim zapisima o platama i zapošljavanju žena. Jednostavni statistički podaci, kao što je stopa zaposlenosti žena, bili su pogrešno mereni jer su žene koje su, recimo, radile na porodičnoj farmi, prosto evidentirane kao „supruge“. Na primer, Goldin je otkrila da je stopa zaposlenosti belih udatih žena 1890. godine iznosila 12,5%, što je pet puta više nego što se ranije mislilo.
Njeni proračuni su takođe pokazali da su se rodne razlike u platama smanjivale u naletima. Prvo, pad od 1820. do 1850, zatim još jedan od 1890. do 1930, i konačno sa 40% u 1980. na 20% u 2005. Šta je uzrokovalo ovakve promene? Prva dva naleta su se desila mnogo pre pokreta za jednake plate i bila su posledica promena na tržištu rada: prvo, tokom industrijske revolucije; drugo, usled porasta broja kancelarijskih poslova. Za treći i najznačajniji pad, krajem 20. veka, Goldin je naglasila faktor očekivanja. Ako mlada žena ima više kontrole nad tim kada i da li će imati dete, te više saznanja o tome koje vrste poslova će biti dostupne, ona može doneti bolje odluke o budućnosti i sukladno tome promeniti svoje ponašanje, na primer produžiti školovanje. U radu objavljenom 2002, Goldin i Lorens Kac, njen kolega i suprug, detaljno su opisali pojavu kontraceptivne pilule, koja je odobrena 1960, omogućivši ženama da se više pitaju o tome kada i da li će imati decu. Između 1967. i 1979, udeo žena uzrasta 20-21 koje su očekivale da će ostati zaposlene sa 35 godina skočio je sa 35% na 80%.
Očekivanja su takođe važna poslodavcima. Iako se razlika u platama smanjila početkom 20. veka, segment jaza koji je bio izazvan diskriminacijom, pre nego strukom, značajno je porastao. Važan faktor, prema Goldin, bila je promena u načinu na koji su ljudi plaćani. Plate su se nekada zasnivale na ugovorima vezanim za opipljivu proizvodnju, na primer, koliko je odevnih predmeta bilo ispleteno. Ali nakon industrijalizacije, radnici su plaćani periodično, delom zato što je merenje individualnog učinka postalo teže. Kao rezultat toga, drugi faktori su postali važniji, na primer koliko će se radnik zadržati na jednom poslu. Ovo je ugrozilo žene, jer se očekivalo da daju otkaze čim dobiju decu. Otprilike od 2005, razlika u platama gotovo da se nije pomerila. Na ovoj tački, rad Goldinove dovodi u pitanje popularne narative koji i dalje potenciraju platne razlike. Umesto toga, u knjizi objavljenoj 2021, pod nazivom „Karijera i porodica: Vekovno putovanje žena ka ravnopravnosti“, Goldin targetira „pohlepne“ poslove, kao što su advokatska ili konsultantska delatnost, koji nude rastuće prihode za sve duže (i neizvesnije) radno vreme.
Ona objašnjava kako je takav rad povezan sa roditeljskim teretom. Žene provode više vremena odgajajući decu, zbog čega se razlika u platama javlja odmah po dolasku prvog deteta. Taj procep nastavlja da se povećava čak i kod žena i muškaraca sa istim obrazovanjem i zanimanjem. Studija Goldinove iz 2014. pokazuje da je jaz u zaradama unutar iste profesije porastao i postao dvostruko važniji od jaza između muškaraca i žena u različitim profesijama. Njena istraživanja su velika lekcija za ekonomiste i kreatore politike. Za prve, ona pokazuju važnost istorije. Njena prva knjiga imala je za temu urbano ropstvo na jugu Amerike sredinom 1800-ih. U drugom dobro poznatom radu, zajedno sa prof. Kacom, pokazala je kako odnos između tehnologije i obrazovanja objašnjava nejednakosti 20. veka. Pre Goldin, mnogi naučnici su smatrali temu razlike u platama neutemeljenom zbog male količine istorijskih podataka. Ona je pak dokazala da kopanje po istorijskim arhivima omogućava verodostojno tretiranje važnih pitanja za koja se ranije smatralo da su van istraživačkog dometa.
Za kreatore politike, njeno istraživanje pokazuje da rešenja za rodnu nejednakost zavise od vremena i mesta. Početkom 20. veka u Americi, firme su zabranjivale udatim ženama da dobiju ili zadrže posao. Takva praksa je napuštena usvajanjem Zakona o građanskim pravima 1964. godine. Danas, razlike u platama i dalje postoje zbog zahtevnih poslova i roditeljskih normi, a ne zbog diskriminacije od strane poslodavaca. Goldin je ranije sugerisala da bi veća fleksibilnost na radnom mestu mogla biti rešenje. Možda će razrada ove ideje biti njeno sledeće veliko delo.
(TheEconomist-ZTP, foto: BBVA Foundation)
