Novo lice ruskih protesta nakon povratka Navaljnog

Subotnji protesti bili su nesumnjivo antirežimski, antielitni i antikorupcijski, ali ne nužno i liberalni, prozapadni i prodemokratski. Nije iznenađujuće što takvi protesti plaše ne samo vlast, već i uspešne slojeve društva, pa čak i one koji se ne smatraju pristalicama režima.

Protesti koji su se prošle subote održali širom Rusije nisu bili nalik novijim lokalnim pokretima poput moskovskih demostracija leta 2019 ili regionalnih protesta 2019–2020 u Habarovsku, Jekaterinburgu i Šijesu. Umesto višestrukih ciljeva, zbog kojih se opozicioni pokreti često čine neskladnim, najnovije proteste ujedinio je isti povod: protivljenje vladajućem režimu i podrška utamničenom lideru opozicije Alekseju Navaljnom.

Protesti su imali širu bazu i od uobičajenih liberalnih slojeva i od pristalica Navaljnog. Mnogi demonstranti su naglasili da ih nije podstakao sam Navaljni, kojeg ne smatraju idealnim vođom ni za Rusiju, pa čak ni za opoziciju, već ono što mu je ruska država učinila: trovanje nervnim gasom i hapšenje odmah po povratku u Rusiju, nakon lečenja u Nemačkoj. Drugim rečima, ljudi su protestovali protiv bezakonja i uzurpacije vlasti usled prošlogodišnjih promena ustava, koje su predsedniku Putinu omogućile da praktično doživotno ostane na funkciji.

Subotnji protesti su bili drugačiji i zbog odsustva šaljivih slogana i plakata, karaterističnih za prethodne ruske proteste (i aktuelna dešavanja u Belorusiji). Demonstranti su bili vrlo ozbiljni, čak i smrknuti. U sloganima nije bilo uobičajenih pozivanja na zakon, demokratiju i ustav. Ovaj put nije bilo apela za pošteno brojanje glasova, slobodno kandidovanje ili odustajanje od planova za izgradnju deponije ili nove crkve. Bio je to marš protiv vlasti, ali ne zbog izborne prevare ili lošeg urbanog planiranja, već pokušaja ubistva i naknadnog hapšenja opozicionog aktiviste koji je režimu objavio rat.

Za razliku od protesta zbog ubistva opozicionara Borisa Nemcova 2015. godine, subotnjim mitingom u Moskvi nisu dominirali predstavnici liberalne inteligencije. Nemcov, inače bivši saradnik Borisa Jeljcina, bio je mnogo bliži tim slojevima društva, koji 90-te doživljavaju kao zlatno doba Rusije. Navaljni je svakako manje njihov heroj nego što je Nemcov bio. Povrh toga, mnogi demonstranti koji su izašli na ulice zbog Navaljnog ne bi to učinili za Nemcova. Navaljni manje-više jednako napada i zvaničnike iz 2000-ih i oligarhe 1990-ih.

Pored toga, najradikalniji demonstranti nisu ličili na tipične pristalice prodemokratskih protesta u Moskvi. Pre biste ih mogli opisati kao mladi, urbani, postindustrijski proletarijat. Najverovatnije su to građani koji rade u uslužnom sektoru ili kancelarijskim poslovima, i koji su nezadovoljni svojim poslom, platama i perspektivom.

(foto: Sergey Ponomarev/The New York Times)

Moskovski protest je bio znatno agresivniji od svih prethodnih sličnih događaja; bilo je mnogo sukoba sa policijom od samog početka. Slike napada na automobil opremljen rotacionim svetlom bez presedana su za savremeni ruski opozicioni pokret.

Na protestu u Sankt Petersburgu zabeležen je još veći odziv nego u Moskvi. Moguće je da postoji veza između širenja koronavirusa i broja protestanata: vlasti Sankt Petersburga imale su lošije rezultate u suzbijanju pandemije nego njihove kolege iz Moskve, a razmere zaraze ponekad su bile veće u drugom najvećem ruskom gradu nego u prestonici.

Slično moskovskim protestima leta 2019, režim je svesno forsirao sukobe sa građanima kako bi opravdao potonju oštru reakciju. Prema zvaničnoj verziji događaja, snage bezbednosti ne samo da suzbijaju proteste, već su na prvoj liniji fronta, opirući se revoluciji koju sponzorišu strani neprijatelji, sa ciljem uništenja Rusije.

Zapadni stav prema najnovijim protestima je mnogo aktivniji nego prethodnih godina, što samo pojačava strepnje i ruskog režima i običnih Rusa. Zapadne prestonice uvek izražavaju podršku ruskim demonstrantima i osuđuju postupke službi bezbednosti. Ali nakon trovanja u Sibiru i lečenja u Nemačkoj, Navaljni je postao prvi glas Rusije u inostranstvu i političar sa globalnim uticajem, zbog čega izjave Zapada odražavaju novonastalu realnost.

Na primer, Bajdenova administracija je rekla da će „stati rame uz rame sa našim saveznicima i partnerima u odbrani ljudskih prava“. Iz toga sledi da Bajdenov partner u Rusiji nije Putin već Navaljni, tj. da je Navaljni saveznik u borbi protiv Putina. To je strana koju je Vašington izabrao u ruskom građanskom konfliktu, verovatno i kao odgovor na rusko mešanje u američke predsedničke izbore 2016. U tom smislu, teško je zamisliti javno kolebanje među lojalnim vojnicima ruskog režima.

Organizatori protesta sada pokušavaju da ih učine redovnim sve dok je Navaljni u zatvoru. Situacija je takva da će opozicija pokušavati jednom nedeljno da izvuče građane na ulice, pretvarajući protestne skupove u rutinska gradska dešavanja.

Ovakvi redovni protesti biće pozadina svakog međunarodnog kontakta sa Kremljom, dok će svako nasilje bezbednosnih službi i stranci i Rusi smatrati svakodnevnom pojavom. Država će pokušati da delegitimizuje demonstrante, predstavljajući ih kao nasilnike koji imaju podršku inostranih sponzora. Kao što smo videli u Minsku i Habarovsku, protesti mogu potrajati mesecima, nadajući se preokretu koji će ugroziti vlast. Za sada, vreme je na strani režima, ali ne u nedogled.

(CarnegieMoscowCenter-ZTP, foto: Anatoly Maltsev)

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.