Ništa od izvinjenja: Francuska politika i dalje pod senkama Alžirskog rata

Šezdeset godina kasnije, aveti Alžirskog rata još uvek se nadvijaju nad francuskom politikom, naročito po pitanju imigracije i odnosa sa Alžirom. Emanuel Makron, prvi francuski predsednik rođen nakon brutalnog kolonijalnog sukoba, naizgled je skloniji od svojih prethodnika da „istoriji pogleda u oči“ i pokuša da zaleči „rane prošlosti“.

Rat, koji je trajao od 1954. do 1962., ponovo je u središtu francuske politike nakon što je prošlog meseca objavljen dugo očekivani državni izveštaj koji bi trebalo da zaleči traume unutar same Francuske i širom Mediterana. Autor, priznati istoričar Bendžamin Stora, predložio je seriju simboličnih gestova, poput vraćanja Alžiru mača ustaničkog heroja iz 19. veka. Takođe je zatražio bolje razumevanje rata i francuske okupacije Alžira, koja datira iz 1830. godine.

Država je obećala „konkretne akcije“ na osnovu ovog izveštaja, počevši od uspostavljanja „komisije za sećanje i istinu“. Ali, u skladu sa Storinim zaključcima, nije razmatrala mogućnost službenog izvinjenja za francusku kolonijalnu prošlost. Makron i Stora su se odmah našli na udaru krajnje desnice, a članovi Nacionalnog fronta Marin Le Pen osudili su dokument kao „još jedan znak slabosti“ i pokušaj proglašenja „rata sećanjem“ svim Francuzima.

Alžirski rat je bio jedan od najbrutalnijih sukoba u istoriji dekolonizacije. Život su izgubile stotine hiljada Alžiraca i oko 25.000 francuskih vojnika. U vreme izbijanja sukoba, milion evropskih doseljenika (pieds-noirs – „crna stopala“) već je živelo na alžirskoj zemlji, što je doprinelo tvrdom stavu Pariza. Alžirski Nacionalni oslobodilački front pokrenuo je terorističku kampanju, a francuska vojska pribegla sistematskoj upotrebi mučenja kako bi osujetila pobunu. Rat se završio tek kada je predsednik Šarl de Gol, isprva nada francuskih jastrebova, pristao na mirovne pregovore i okončanje francuske okupacije.

Do 1962. godine, u Francuskoj je bilo 2 miliona ratnih veterana, više od milion vraćenih pied-noira, 150 000 harkija (alžirskih saveznika) i njihovih porodica, te 500 000 alžirskih imigranata, čiji se broj udvostručio 1980-ih. Stora procenjuje da oko 7 miliona ljudi koji trenutno žive u Francuskoj imaju veze sa alžirskim sukobom, i malo njih je zadovoljno njegovim izveštajem.

Kristijan Feneš, predsednik udruženja Racine Pieds-Noirs, žali se da je „Francuska upala u zamku alžirske vlasti“, koju Stora navodno pokušava da ublaži simboličnim gestovima koji u suštini „idu u pravcu pokajanja i izvinjenja“. Prema rečima ovog 58-godišnjaka, čiji su roditelji napustili Alžir neposredno pre njegovog rođenja 1962. godine, francuska država izbegava ovu temu, pogotovo de Golovo „katastrofalno“ upravljanje sukobom.

Francuski legionari u Alžiru, 1958.

Organizacija koja zastupa harkije takođe je ponovila svoje dugogodišnje zahteve, poput punog priznanja odgovornosti Francuske za razoružavanje i prepuštanje ovih trupa na milost i nemilost Nacionalnog oslobodilačkog fronta, kao i za držanje ratnih izbeglica u logorima.

I u Alžiru su reakcije uglavnom bile negativne. Iako nije izričito pomenuo izveštaj, portparol vlade nedavno je pozvao Francusku da prizna svoje „kolonijalne zločine“. Preporuke izveštaja je kritikovao i Mohan Uamar Benelhađ, generalni sekretar Nacionalne organizacije mudžahedina, koja predstavlja veterane rata za nezavisnost.

„Našu zemlju je napala francuska armija koja je počinila brojne zločine,“ rekao je. „Bili smo konfiskovani, eksploatisani, robovi. Ništa od ovoga nije istaknuto u izveštaju.“ Insistira na tome da bi jedini prihvatljiv potez Jelisejske palate bilo potpuno izvinjenje za čitav period francuske okupacije. Šanse za tako nešto su minimalne, a razlozi dovoljno govore o senci koju rat još uvek baca na francusku politiku.

Po završetku sukoba, rat je brzo uklonjen iz zvaničnog narativa, a uzastopne vlade su preko sukoba stavljale „jastuk tišine“, kako je govorio istoričar Pjer Vidal-Nake . Zvanično, ono što se dogodilo u Alžiru nije čak ni nazivano ratom do 1999. Godinama je to bio „rat bez imena“. Ta amnezija je prekinuta početkom 2000-ih, kada su nova istraživanja istakla najneugodnije aspekte sukoba, posebno upotrebu mučenja od strane francuske vojske. Francuska je počela da govori o ratu kao nikada pre, a ovog puta su glavne političke figure bile voljne da se pridruže raspravi. Tadašnji predsednik Žak Širak predstavio je spomenik palim francuskim trupama i harkijima, ali je takođe govorio o prošlosti koju „ne možemo zaboraviti, niti poreći“ tokom svoje posete Alžiru.

Tema jeste detabuizirana, ali je i postala podložnija političkim manipulacijama, posebno na desnici. Na granicama političkog spektra, nostalgiju za francuskim Alžirom dugo je negovao Nacionalni front, stranka koja će kasnije biti preimenovana u Nacionalni pokret. Sredinom 2000-ih, konzervativna Unija za narodni pokret obraćala se istim glasačima, služeći se istom retorikom.

Tektonske političke promene nastupile su 2005., kada je desničarska većina zahtevala da školski programi uče o „pozitivnoj stranama francuskog prisustva u inostranstvu“. Dve godine kasnije, predsednički kandidat Nikola Sarkozi uspešno je vodio kampanju pod parolom „bez pokajanja“, insistirajući da se Francuska ne treba stideti svoje kolonijalne prošlosti.

Koristeći se Alžirskim ratom, Makron je pokušavao da definiše francuski identitet čak i pre nego što je postao predsednik. Kao kandidat 2017. godine, opisao je kolonizaciju kao „zločin protiv čovečnosti“, a godinu dana kasnije, kao predsednik, priznao je široku upotrebu mučenja i vansudska pogubljenja. Šire gledano, Makron je koristio raspravu o Alžirskom ratu u funkciji problema imigracije, koji su eskalirali nakon izbijanja nemira u siromašnim gradskim četvrtima 2005. godine.

Iako je i levica koristila temu Alžira i kolonizacije za svoju agendu, javna rasprava koju je Makron inicirao uglavnom je ostala na desnim pozicijama. Konzervativci su tvrdili da bi pozitivna slika o francuskoj kolonizaciji podstakla integraciju imigrantske omladine. Parola „nema pokajanja“ i dalje je osnovni princip francuske politike. Jelisejska palata ga nije napustila ni nakon izveštaja Store, pokazujući time koliko se plaši reakcije desnog biračkog tela.

(ForeignPolicy-ZTP, foto: AP)

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.