Tokom većeg dela svoje istorije Evropska unija nije imala vojsku. Ideja o naoružanom evro-vojniku više je bila bauk za evroskeptike nego ozbiljna tema. Ipak, 11. januara EU je ponosno objavila da „po prvi put, Evropska unija ima svoju uniformisanu službu“. Praćen uzbudljivom muzikom, promotivni video je prikazao stražara u plavoj uniformi, kao pripadnika Agencije evropske granične i obalske straže, poznatije kao Fronteks.
Kada je ideja o zajedničkim pograničnim snagama prvi put predstavljena početkom milenijuma, članice EU su se oštro usprotivile. Mnoge su tek bile ukinule svoje nacionalne valute i usvojile evro, pa je pokretanje pitanja bezbednosti za mnoge bilo previše. Fronteks je ipak formiran 2004. godine, sa malim budžetom i oskudnim osobljem, u vreme pojačanih migracija na Kanarska ostrva. Tek je migrantska kriza iz 2015. godine označila prekretnicu i za samu Agenciju.
Političari, očajnički pokušavajući da obezbede svoje granice, trpali su i novac i moć u Fronteks. Njegov budžet skočio je sa nekih 100 miliona evra u 2014. na 280 miliona do 2017. godine, dostigavši skoro 400 miliona evra prošle godine. Prema budžetu EU za 2022-29., Fronteksu je namenjeno 5,6 milijardi evra, što je polovina očekivane sume, mada ni to nije zanemarljivo. Agenciji je takođe dato pravo da regrutuje osoblje i kupuje opremu direktno, umesto da se oslanja na države članice. Stajaća vojska bi trebalo ove godine da naraste na 6.500 zaposlenih, s ciljem da dostigne 10.000 do 2027. godine.
Postojeće trupe već su angažovane duž evropskih kopnenih i pomorskih granica, gde treba da pojačaju nacionalne pogranične snage. Međutim, trupe su otišle i korak dalje. Osoblje Fronteksa rasporedilo se u „predgranična“ područja kao što su Albanija i Crna Gora, dok su civilni službenici poslati u Niger, Tursku, Senegal i Srbiju, gde nadgledaju migrantske tokove ka Evropi.
Pored patroliranja granica, Fronteks je sada odgovoran i za upravljanje novim Evropskim sistemom za dozvole i putovanja (ETIAS), koji će kontrolisati ulazak u šengensku zonu bez vize, što važi i za Britance. Oko 250 zaposlenih u Varšavi trebalo bi da nadgleda sistem danonoćno. Agencija takođe upravlja Evropskim sistemom za nadzor granice (EUROSUR), koji sakuplja podatke sa dronova, brodova, društvenih mreža i satelita Kopernikus, i tako stiče detaljan uvid u migracione tokove.
Prošle godine Fronteks je potpisao ugovore sa Erbasom i izraelskim firmama Aerospace Industries i Elbit o kupovini modernih dronova vrednih 100 miliona evra, koji bi operisali u Grčkoj, Italiji i Malti. Novac se usmerava i u druge tehnologije, uključujući veštačku inteligenciju. „Mislim da Evropska komisija ulazi u neku vrstu osnovne odbrambene sfere,“ kaže Roderik Parks iz Nemačkog saveta za spoljne odnose. „Mislim da se ugledaju na Europol,” dodao je, aludirajući na evropske policijske snage.
Ali dok se Europol smatra domenom vrhunske efikasnosti, Fronteks ima nešto sumnjiviju reputaciju. Evropska kancelarija za antikorupciju (OLAF) je 7. decembra naložila pretres kancelarije Fabricija Leđerija, direktora Fronteksa, kao i njegovog šefa kabineta, a u sklopu istrage o zloupotrebi položaja, uključujući i ilegalnu deportaciju migranata. U oktobru je istraga novinske agencije Bellingcat i još nekolicine medija otkrila da su brodovi Fronteksa bili „aktivno umešani“ u takve operacije na grčko-turskoj granici. Fronteks je 27. januara potvrdio da je obustavio rad u Mađarskoj, nakon što je najviši sud EU kritikovao prisilno vraćanje migranata u Srbiju.
Saradnica Instituta za migracionu politiku u Evropi, Hane Bajrens, kaže da je Fronteksova administracija premala za kontrolu sve brojnijeg osoblja i njihovog postupanja u skladu sa ljudskim pravima. Ranije su države članice bile delimično odgovorne za svoje oficire koji su upućivani u Fronteks. Nova stajaća vojska više nije obavezana ovakvim propisima, kaže Rafael Bosong, analitičar iz Berlina. „U jednom trenutku, EU će biti direktno odgovorna za sve izvršne radnje, uključujući i one sa potencijalno smrtonosnim posledicama.“
Ipak, više birokratije ne bi rešilo problem. Važnije pitanje je, kaže Bajrens, nesklad između rastućih ambicija EU i ograničenih ovlašćenja agencije na terenu. U slučaju da zvaničnici primete konkretne zloupotrebe, imaju malo mogućnosti da to zaustave, osim da se povuku, kao u Mađarskoj. Dešava se da lokalne pogranične snage sprovode najsramnije aktivnosti kada nema nadzora Fronteksa.
Biće i logističkih problema. Sa širenjem Fronteksa rizikuje se povlačenje regruta iz postojećeg EU fonda od oko 100.000 graničara, ostavljajući rupe u nacionalnim snagama. Geografski pristup regrutaciji takođe bi se mogao pokazati problematičnim. Pešadija Fronteksa potiče iz siromašnijih istočno- i južnoevropskih država članica, dok je njegovo rukovodstvo iz bogatijih severozapadnih zemalja „koje nisu čuvale kopnenu granicu u poslednjih 30 godina“, primećuje Parks.
U međuvremenu, delokrug Fronteksa još uvek se širi. U decembru, u okviru pregovora oko Bregzita, Britanija i Španija su se složile da granica između Gibraltara i Španije bude ukinuta, pri čemu će britanska teritorija faktički pripasti šengenskoj zoni EU. Britanija se opirala ideji da španski graničari preuzmu luke koje su oni kontrolisali 300 godina. Dakle, Fronteks će obavljati taj posao, bar u narednih nekoliko godina.
„Teško da postoji išta kontroverznije od toga ko čuva vaše granice,“ primećuje Kristijan Kaunert sa Univerziteta u Južnom Velsu. „To je simbolični aspekat državnosti.“
(TheEconomist-ZTP, foto: Frontex/Twitter)
