Geoinženjering se često predstavlja kao tehnološko rešenje za klimatsku krizu koje u slučaju krajnje nužde može da bude spasonosno. Ali novi analitički modeli sugerišu da takve rizične mere, poput zatamnjivanja Sunca, više nisu dovoljne za spasavanje Antarktika. Ostalo je samo jedno rešenje, i to isto ono koje nismo uspeli da sprovedemo već 40 godina: prestanak sagorevanja fosilnih goriva. Suočeni sa katastrofalnim požarima, poplavama i drugim ekstremnim vremenskim prilikama koje su obeležile leto na severnoj hemisferi, mnogi ponovo razmatraju potencijale geoinženjeringa. Podsticaji za potencijalno opasna rešenja samo će jačati kako se klimatske katastrofe budu intenzivirale.
„Sve je manje mogućnosti da se globalni porast temperature ograniči na ispod 2 stepena, tako da će se u budućnosti ozbiljno razmatrati tehničke mere za modifikaciju klime,“ kaže glaciolog sa Univerziteta u Bernu Johanes Sater. Zato su Sater i kolege odlučili da istraže kakav bi uticaj zatamnjivanje Sunca imalo na jednu od klimatskih prekretnica koje se brzo približavaju i zbog koje su istraživači najviše zabrinuti. „Posmatranja ledenih tokova na zapadnom Antarktiku pokazuju da smo veoma blizu tzv. tačke preokreta ili da smo je već prošli,“ objašnjava Sater. „Stoga smo želeli da saznamo da li bi kolaps ledenog pokrivača teoretski mogao da se spreči remećenjem sunčevog zračenja.“
Regionu već manjka velika količina leda, iako je tamo trenutno sredina zime. Ovo uključuje otapanje morskog leda koji brani glečere Zapadnog Antarktika na kopnu. Otapanje Zapadnog Antarktika dovelo bi do metarskog porasta nivoa mora, a sva ta dodatna slatka voda u moru bi doprinela kolapsu okeanskih struja, koje već usporavaju. Topljenje se dešava brže nego što se očekivalo i već desetkuje životinjski svet. Sater i njegove kolege su simulirali stanje ledenog pokrivača pod visokim, umerenim i niskim toplotnim emisijama i četiri različita scenarija ubrizgavanja aerosola u stratosferu. Iako je modeliranje pokazalo da bi zatamnjenje Sunca pomoću miliona tona sumpor-dioksida do 2050. moglo da odloži kolaps leda, to bi funkcionisalo samo u kombinaciji sa dekarbonizacijom i samo pri umerenim ili niskim emisijama.
„Sve dok su koncentracije gasova staklene bašte u atmosferi visoke, upravljanje sunčevim zračenjem bi moralo da se nastavi vekovima, možda čak i milenijumima,“ objašnjavaju istraživači. Ako bi strategije blokiranja sunca iznenada prestale, rizikovali bismo naglo povećanje temperature uporedo sa ozbiljnijim posledicama. Takođe, ostali problemi izazvani viškom CO2 u našoj atmosferi bi se nastvaili nesmanjenim intenzitetom. „Upravljanje sunčevim zračenjem moglo bi da utiče na regionalne klimatske obrasce, proizvodeći štetu za društvo i biosferu i druge još uvek nepoznate efekte, dok bi se nastavio porast atmosferskog CO2 i trend zakiseljavanja okeana,“ pišu Sater i njegov tim.
Štaviše, jedini scenario koji je dao šansu da se zaustavi kolaps ledenog pokrivača Zapadnog Antarktika podrazumevao je smanjenje emisije ugljenika. „Naše simulacije pokazuju da je najefikasniji način za sprečavanje dugoročnog kolapsa ledenog pokrivača Zapadnog Antarktika brza dekarbonizacija,“ upozorava Sater.
(ScienceAlert-ZTP, foto: iStock)
