Ispred male kapele na Imbrosu, vetrovitom turskom ostrvu na Egejskom moru, duhovni vođa pravoslavnih hrišćana sveta opušta se pod krošnjama hrastova, ćaska sa starim prijateljima i priseća se mračne prošlosti svog rodnog mesta. Vartolomej I (na slici), vaseljenski patrijarh Konstantinopolja, rođen kao Dimitrios Arhondonis, napustio je ostrvo ranih 1960-ih da bi studirao u inostranstvu. Kada se vratio nekoliko godina kasnije, jedva ga je mogao prepoznati. Ogromna većina od 6.000 Grka je nestala sa ostrva, a zamenili su ih doseljenici iz Turske. Osuđeni zatvorenici, takođe dopremljeni sa kopna, terorisali su one Grke koji su ostali. Neke žene su silovane; nekoliko muškaraca je ubijeno. Turska vlada je zatvorila grčke škole, zaplenila skoro svu obradivu zemlju i promenila staro grčko ime ostrva u Gokčeada.
Tokom proteklih nekoliko godina grčka kultura ostrva je oživela. Turizam je uzeo maha. Tokom letnjih večeri u Zejtinliku, selu u kome je Vartolomej odrastao, restorani, od kojih su mnogi grčki, vrve uglavnom od turskih gostiju. Nakon što je turska država, na čelu sa predsednikom Erdoganom, pre deset godina dozvolila otvaranje tri grčke škole na Imbrosu, potomci Grka raseljenih 1960-ih počeli su da se vraćaju, dovodeći ubrzo i svoje porodice. Grčko stanovništvo ostrva, koje je bilo palo na manje od 200, od tada se utrostručilo. Dimitris i Marija, vozač kamiona i biološkinja, stigli su iz Soluna 2015. godine, upisali četvoro dece u školu i naučili turski jezik. Danas drže popularni kafić u glavnom ostrvskom gradu. „Što se tiče grčkog jezika i obrazovanja.“ kaže Nikos Lemopulos, direktor lokalne škole, „doživeli smo malu renesansu.“
Ali drugde u Turskoj situacija je sumorna. Otprilike 2.700 godina nakon što su njihovi preci osnovali Vizantiju na obalama Bosfora, turski Grci su na ivici izumiranja. Osmansko osvajanje Carigrada 1453. pretvorilo ih je u strance u vlastitim zemljama. Nehumana razmena stanovništva između Turske, države naslednice Otomanskog carstva, i Grčke 1920-ih, dovela je do deportovanja više od milion njih. Oni kojima je dozvoljeno da ostanu trpeli su posledice kad god bi se Turska i Grčka sukobile. Legalna diskriminacija, iznuđivački porezi i pogrom 1955. godine oterali su većinu njih u izganstvo. Stvari su počele da se popravljaju 1990-ih, kada je Turska počela da se otresa decenije de fakto vojne vladavine. Ali egzodus nije usporio. Od oko 200.000 Grka na počecima Turske Republike, koja ovog oktobra puni čitav vek, ostalo je samo oko 2.000, od kojih većina u Istanbulu. „Postoji tačka posle koje pad stanovništva postaje nepovratan,“ kaže Laki Vingas, predstavnik grčke zajednice. „Sada smo na toj tački.“
Podsticajne mere, uključujući lakše dobijanje turskog državljanstva za potomke Grka koji su bili prisiljeni na izgnanstvo, mogle su da pomognu. Ali takve mere nisu ni u planu. Čak i na Imbrosu, Grci se suočavaju sa velikom neizvesnošću. Gotovo svi maturanti lokalnih grčkih škola preselili su se u inostranstvo, uglavnom u Grčku, da bi pohađali univerzitet. Nejasno je da li će se i kada vratiti. Za to vreme, Grci se i dalje suočavaju sa predrasudama. Prošlog meseca je šarolika ekipa nacionalista, uključujući pristalice vlade i opozicije, pokušala da spreči Vartolomeja da održi liturgiju u drevnom grčkom manastiru na severu Turske. Nekoliko dana ranije, turska novinarka Melike Kapan otkazala je izložbu o iseljavanju Imbrosa nakon što ju je lokalni zvaničnik optužio da je „vređala tursku naciju“.
Ipak, turski Grci se više ne osećaju tako izopšteno kao pri ranijim susretima sa nacionalizmom većinskog naroda. Mnogi Turci, na Imbrosu i drugde, prihvatili su svoje susede Grke i razumeli potrebu da se zaštiti ugroženo grčko nasleđe, kaže Vingas. „Znamo da nismo sami,“ dodaje aktivista. Nekoliko dana nakon što je Kapan otkazala svoju izložbu, više od 100 ostrvljana podnelo je krivičnu prijavu protiv turskog zvaničnika koji ju je na to primorao, optužujući ga za govor mržnje. Većina podnosilaca su bili Turci.
(TheEconomist-ZTP, foto: Nikos Papachristou)
