Svetskoj javnosti, okupiranoj američkim povlačenjem iz Avganistana, promakao je detalj da je cena litijuma (posebno litijum-karbonata) sredinom avgusta dostigla rekordnih 16.500 dolara po toni, u odnosu na 6.124 dolara iz decembra prošle godine. Ovo je svakako važnije od letošnjeg samita G7, kao i od nedavnog debakla u Kabulu.
U svojoj knjizi Litijum, ekonomista Lukas Bednarski tvrdi da će ovaj mineral biti jednako važan za industriju 21. veka kao što je nafta bila tokom 20. stoleća. Tada je potražnju za naftom podsticala popularnost automobila, a sada potraživanje litijuma dostiže sličnu prekretnicu. Folksvagen, najveći svetski proizvođač automobila, želi da lansira 30 modela sa litijum-jonskim baterijama do 2025. Kompanija očekuje da će električni automobili činiti 25 odsto ukupne prodaje do tada, odnosno 70 odsto do 2030. Britanija i EU obećale su da će zabraniti prodaju automobila na benzin do 2035, a dvanaest američkih država poziva Bajdena da učini isto.
Baš kao što je trgovina naftom oblikovala dosadašnju globalnu ekonomiju i politiku, tako će, tvrdi Bednarski, biti i sa potražnjom litijuma. „Kao što je istorija naftne industrije bila vezana za zapadni svet i Bliski istok, sa SAD-om u vodećoj ulozi, industrija litijuma se vezuje za Aziju i Latinsku Ameriku, u čemu Kina dominira.“ Vodeća uloga Kine isprva je bila posledica nužnosti. Ekonomski procvat zemlje tokom 1980-ih došao je prekasno da bi se moglo parirati etabliranim svetskim igračima; Kina nije mogla da utiče na geopolitiku nafte niti da pokrene auto-industriju koja bi konkurisala američkim, evropskim i japanskim gigantima. Početkom milenijuma, ekonomski planeri u Pekingu prepoznali su električne automobile i njihove komponente kao tehnologiju koja može da smanji uvoz, te da stoga zaslužuje državnu podršku.
Taj početni podsticaj je Kini doneo potonju prednost. Danas je na kineskim putevima više od pet miliona električnih automobila, što je blizu njihovog broja u SAD-u i EU zajedno, dok kineskih 42% udela u tržištu el. vozila daleko nadmašuje američkih 11%. Od 136 globalno planiranih fabrika baterija, 101 će biti izgrađeno u Kini. Kineske kompanije poput Tianqi Lithium i Ganfeng Lithium (Bednarski ih upoređuje sa Rokefelerovim Standard Oil-om s početka 20. veka) postale su najveći svetski proizvođači litijuma. Kineski interesi, državni i privatni, sve više dominiraju ovim tržištem, uključujući takozvani Litijumski trougao Čile-Argentina-Bolivija („litijumska Saudijska Arabija“, kako kaže Bednarski). Očekuje se da će ove tri zemlje proizvoditi 60 -70% svetskog litijuma do 2025.
Geopolitički efekti „litijumske trke“ već se osećaju. To je razlog sve većeg prisustva Kine u Africi, uključujući finansiranje infrastrukturnih projekata koji omogućavaju vađenje mineralnih resursa. U Latinskoj Americi, teško pogođenoj pandemijom, usporenim rastom i socijalnim krizama, kineske banke su od 2015. do 2019. odobrile 43,5 milijardi dolara kredita. Američki pritisak nije uspeo da spreči širenje kineskog Huawei-a u latinoameričkim 5G mrežama. Takođe, najveće isporuke anti-kovid vakcina koje su tamo primenjene dolaze iz Kine. Drugim rečima, dok je Zapad bio zaokupljen zapletima u Avganistanu, Peking je stekao prednost u sektoru koji će presudno uticati na tokove 21. stoleća.
Za američke stratege posebno je neprijatno to što jedno pitanje podupire drugo. Nakon povlačenja SAD-a i saveznika iz Avganistana, Kina želi da proširi svoj uticaj u zemlji. „Kina je naš najvažniji partner i izuzetna prilika za nas, jer je spremna da investira i obnovi našu zemlju,“ rekao je 2. septembra portparol talibana Zabihula Mudžahid italijanskom listu La Repubblica. Ono što će obavezati Peking da ispuni ovakva očekivanja je podatak da, pored drugih minerala, Avganistan ima neka od najvećih svetskih nalazišta litijuma.
(NewStatesman-ZTP, foto: Xinhua)
