Kada bi Evropska unija imala svoju verziju planine Rašmor, koje ličnosti bi se našle u njenom panteonu? Možda Horst Keler, Helmut Kol i Fransoa Miteran, kao arhitekte Ugovora iz Mastrihta? Ili možda Alsid De Gasperi, Robert Šuman, Žan Mone i Konrad Adenauer, koji su inicirali dugotrajni proces evropskih integracija 1950-ih? Gotovo je izvesno da bi unija previdela čoveka koji je osnovao moderni pokret za evropsko jedinstvo. Reč je o ekscentričnom kosmopoliti i austrougarskom aristokrati Ričardu Nikolausu Eđiru, poznatijem kao ‘grof od Kondehov-Kalergija’.
Kalergi je imao neobičnu biografiju. Rođen je u Tokiju 1894. od oca austrijskog diplomate i majke Japanke. Bio je to redak spoj za 19. vek, toliko redak da je iziskivao ličnu dozvolu japanskog cara. Kalergijev otac je imao besprekorne aristokratske kredencijale, što je porodici dalo istorijske veze sa skoro svakim kutkom Evrope, od Krita do Belgije. Odgoj njegovog sina bio je sasvim uobičajen za standarde austrougarske aristokratije. Kalergi je detinjstvo proveo na porodičnom imanju u Bohemiji (Češkoj) gde je bio učen aristokratskom etosu i stranim jezicima, a zatim školovan na Terezijanumu u Beču (habzburška verzija Itona). Nakon toga je njegov život krenuo u čudnom pravcu. Završio je doktorat iz filozofije i oženio se starijom, razvedenom Jevrejkom, što je izazvalo omanji skandal.
Nakon što je Prvi svetski rat preplavio kontinent nasiljem, Kalergi je osnovao časopis Panevropa kako bi zagovarao evropsko jedinstvo. U narednih 14 godina to će biti glavni organ njegovog pokreta za ‘Panevropsku uniju’. Stekao je neku vrstu međunarodne slave, družeći se sa političkim, kulturnim i društvenim elitama tog vremena te pokušavajući da ih približi ideji ujedinjene Evrope. Njegova slava je bila tolika da je na njegovoj ličnosti zasnovan šarmantni Viktor Laslo u filmu ‘Kazablanka’. Lobističke aktivnosti su uključivale slanje upitnika istaknutim evropskim ličnostima sa pitanjem da li misle da je stvaranje Sjedinjenih Evropskih Država neophodno i moguće tokom 1920-ih. Odgovori su štampani u izdanjima Panevrope sa ciljem da pokažu svojim čitaocima koliko se pokret proširio. Ali, kao što odgovori jasno pokazuju, uprkos široko rasprostranjenoj filozofskoj razradi, bilo je teško zamisliti stvaranje takve unije u vreme masovnih antidemokratskih pokreta i uspona nacističke Nemačke.
Albert Ajnštajn je odgovorio da je Panevropska unija „apsolutno“ neophodna, ali je zagonetno upitao da li je to uopšte moguće. „Materijalno svakako. Psihološki?“ Ili kako je to rekao gradonačelnik Kelna: „Neophodno jeste, ali nije moguće u ovom trenutku.“ Taj gradonačelnik je bio Konrad Adenauer, koga će nacisti ubrzo najuriti iz politike i primorati da godinama živi povučeno, nakon čega će postati osnivač posleratne Zapadne Nemačke. Kalergijev pokušaj da nacionalne elite pretvori u novu panevropsku ‘aristokratiju duha i uma’ pokazala se potpuno neuspešnom pred nacionalističkim i socijalističkim pokretima koji su efikasno mobilisali mase. Lako je tumačiti Kalergija kao ličnost zarobljenu u prošlosti jednog polujapanskog polunemačkog aristokrate koji je želeo da obnovi multinacionalni austrougarski svet svoje mladosti na kontinentalnom nivou. Ili je prosto bio ispred svog vremena, kao prvi Evropljanin koji je uvideo potencijal današnje Evropske unije.
Mapa njegove zamišljene Panevrope mnogo je bliža današnjoj mapi EU nego Evropska zajednica iz vremena Hladnog rata ili prvobitne unije iz 1990-ih. Upadljivo je isključio i Britaniju i Rusiju iz svojih razmatranja, smatrajući da su obe suviše posvećene vlastitim imperijama i sferama uticaja da bi učestvovale u evropskom projektu. Osnovna teza njegove proevropske vizije bilo je verovanje da će uspon neevropskih sila gurnuti Evropu na globalnu periferiju. Samo kao jedinstveni kontinentalni blok bi Evropa mogla da zadrži svoj suverenitet i ulogu u globalnim poslovima. Iako pomalo maglovit u detaljima, on je zamislio dobrovoljno okupljanje demokratskih i poludemokratskih evropskih vlada radi formiranja carinske unije, a potom i transformacije u Sjedinjene Države Evrope po uzoru na Sjedinjene Američke Države. Svaka država bi imala „maksimalnu slobodu“ unutar ove federacije, a zakonodavna vlast bi bila podeljena između Državnog doma i Doma naroda, slično Senatu i Predstavničkom domu SAD-a. Zanimljivo je da je uvođenje engleskog kao panevropskog jezika u škole širom kontinenta smatrao ključnim za uspeh projekta jer je „razvoj engleskog kao međunarodnog lingua franca nezaustavljiv.“
S tim u vezi, Drugi svetski rat je donekle ublažio njegov odnos prema Britaniji, ali to je imalo malo značaja. Kada se najzad pristupilo procesu posleratnih evropskih integracija, Kalergi je bio potpuno skrajnut, uprkos bliskim odnosima sa Adenauerom, Čerčilom i de Golom. Čerčil je čak napisao i uvod u Kalergijevu autobiografiju, napominjući da „forma njegove teze može biti gruba, pogrešna i neizvodljiva, ali su impuls i inspiracija istiniti.“ U izvesnom smislu on je bio žrtva vlastitog uspeha. Tih posleratnih godina, ideali evropskog jedinstva postali su toliko rašireni među zapadnoevropskim elitama da je Kalergi postao suvišan. Štaviše, on nikada nije imao nikakvu stvarnu poziciju moći. Nikada se nije kandidovao na izborima, tako da nijedan Evropljanin nije mogao glasati za njega.
(TheSpectator-ZTP)
