Nakon pet godina borbi u Siriji, Putin je dobio šta je hteo

„Umesto da uče na tuđim greškama, svi ih uporno ponavljaju.“ Tako je govorio Vladimir Putin u septembru 2015. godine, dva dana pre nego što poslao ruske vojnike u Siriju, kao podršku naporima Bašara al Asada da se održi na vlasti. Upravo se navršilo pet godina otkako je Rusija pokrenula prve vazdušne napade blizu sirijskog grada Homsa. Posmatrjući rusku intervenciju sa ove vremenske distance, šta možemo reći o dosadašnjem toku sukoba?

Počnimo sa obrazloženjem Kremlja za rat. Da bi opravdao rusku intervenciju, Putin je pokazao prstom na SAD, kojoj ratovi na Bliskom istoku nisu bili strani, i kojima se Rusija uglavnom protivila. „Šta je iz toga proisteklo?“, pitao je Putin. „Umesto da donese reforme, agresivno strano mešanje rezultiralo je ogoljenim uništavanjem nacionalnih institucija. Umesto trijumfa demokratije i napretka, dobili smo nasilje, siromaštvo i socijalnu katastrofu. Nikoga nije briga za ljudska prava, uključujući i pravo na život.“ Da bi se isto sprečilo u Siriji, naglasio je Putin, Rusija bi trebalo da uđe u sukob.

Pet godina kasnije, Putinova kritika američkog intervencionizma na Bliskom istoku ne deluje sasvim ubedljivo. Jer, u Siriji se dogodilo upravo „ogoljeno uništavanje“, posebno u brutalnom napadu na Alep. „Nasilje, siromaštvo i socijalna katastrofa“ i dalje pritiskaju sirijski narod. Što se tiče ljudskih prava, vlada, čija je tortura nad demonstrantima potpalila građanski rat, i dalje je čvrsto na vlasti.

Štaviše, „politička stabilizacija, kao i socijalni i ekonomski oporavak Bliskog istoka“ koje je Putin obećavao, izgledaju dalje no ikad. Sirijski građanski rat je daleko od završenog. Borbe se nastavljaju oko Idliba, na severozapadu Sirije. U avgustu su američki vojnici povređeni tokom sukoba sa ruskim trupama na severoistoku zemlje. U međuvremenu, rekonstrukcija ostaje daleki san. Uprkos ruskim obećanjima o ekonomskoj pomoći, građani Sirije i dalje neizmerno trpe. Rusija je uložila malo novca u obnovu zemlje, očekujući da će Zapad platiti ceh kako bi izbegao nove talase izbeglica ka Evropi.

Sirijski građanski rat se prelio na čitav region, pogađajući ne samo susedni Liban i Tursku već i Libiju. Sada postoji čitava serija sukoba duž istočnog Mediterana. Rusija je poslala plaćenike u Libiju, dok je Turska tamo rasporedila sirijske milicije kao odgovor. Umesto stabilizacije regiona, ruska intervencija imala je suprotan efekat.

Iz perspektive Moskve, takve kritike su beznačajne. Svrha ruske vojne intervencije bila je da se nametne prisustvo Kremlja na Bliskom istoku i istočnom Mediteranu. U tome je Putin očigledno uspeo. Ako se rat u Siriji ikada završi, to će biti samo uz ruski pristanak. Kremlj je postao ključni igrač i u drugim regionalnim sporovima, uključujući gasna polja istočnog Mediterana i Libije.

Ruska vojna policija na sirijsko-turskoj granici (foto: TACC)

Štaviše, Sirija je bila prvi poligon za dokazivanje ruske armije još od rata sa Gruzijom 2008. godine. Vojne operacije sprovedene su lakše nego što je očekivala većina analitičara, ruskih ili stranih, dokazujući da Rusija može sa lakoćom da interveniše izvan svojih granica. Još uvek postoje ozbiljne prepreke širenju ruske moći, ali Kremlj je svoje vojne ciljeve i osmislio u skladu sa njima.

Kada je Rusija prvi put ušla u rat u Siriji, neki zapadni posmatrači su spekulisali da će to biti Putinov Avganistan. Iz Moskve to ne izgleda tako. Ruska vojska Siriju vidi kao svoj „dobar rat“, kako kaže vojni analitičar Mihail Kofman. Ruski oficiri moraju da služe u Siriji kako bi dobili unapređenje. Oni svoje aktivnosti u Siriji tretiraju kao studije slučaja za poboljšanje budućih operacija. Stoga se Sirija ističe u poređenju sa skorašnjim ruskim ratovima. O tekućim akcijama Rusije u ukrajinskom Donbasu još uvek se ne diskutuje, a vojni učinci u Gruziji 2008. bili su oštro kritikovani zbog operativne neefikasnosti. Sirija se, međutim, smatra primernim uspehom.

U čemu je tačno Rusija uspela? Svakako ne u sklapanju mira. Mirovni pregovori sirijske vlade sa raznim opozicionim grupama ništa nisu postigli, uprkos višegodišnjim naporima. Čak ni posle okončanja borbi, koje se delimično nastavljaju na severoistoku zemlje. Putin je vrlo javno rekao da se Rusija povlači iz Sirije, prvo 2016-te, i ponovo 2017. godine, međutim Rusija ne pokazuje nikakve znake napuštanja terena.

Uporedite ovo sa položajem SAD-a u Siriji, koja poput Rusije ima male kopnene snage, ali se oslanja na lokalne grupe koje snose glavni teret borbi. Još od samog početka rata, Vašington razmišlja o izlaznoj strategiji, zaglavljen između želje da se povuče iz beskrajnog sukoba, i brige da bi to dodatno destabilizovalo zemlju.

Kremlj nema takvih nedoumica oko svog prisustva u Siriji. „Izlazna strategija“ ne postoji u ruskim strateškim planovima za Bliski istok. Svrha nikada nije bila pobeda i odlazak. Cilj je bio ostanak – da Rusija postane glavni igrač u regionu, a zatim da odbrani svoju novu ulogu. Kremlj vidi petogodišnjicu ruske intervencije, ne kao povod za preispitivanje beskrajnog rata, već kao priliku da nazdravi uspehu i da se nada sličnom ishodu ubuduće.

(ForeignPolicy-ZTP, foto: AFP/Getty)

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.