Da li je Amerika pokušala atentat na Lenjina 1918. godine?

U čuvenom govoru prikazanom na ruskoj televiziji 1984. godine, predsednik Regan se direktno obratio sovjetskom narodu. „Naše države su imale ozbiljne razlike“, izjavio je on. „Ali naši sinovi i kćeri nikada nisu međusobno ratovali.“ Nešto više od dve decenije kasnije predsednik Obama rekao je gotovo istu stvar u pokušaju da „resetuje” odnose sa Putinovom Rusijom.

To je jedan od preživelih mitova o odnosima SAD-a i Rusije. Većina ruskih udžbenika istorije sadrži bar kratko pominjanje invazije američkih snaga (zajedno sa britanskim i francuskim) na sever Rusije 1918. godine, nakon boljševičke revolucije. Ali teško ćete pronaći bilo šta o ovom sukobu u zvaničnim dokumentima Sjedinjenih Država ili čak američkoj vojno-istorijskoj literaturi, što novu studiju Barnsa Kara „Zavera protiv Lenjina“ čini dobrodošlom ispravkom.

Očigledno je zašto je američki poduhvat praktično ispisan iz istorije, iako je skoro 600 vojnika ubijeno ili nestalo u akciji. Taj rat je bio ponižavajući neuspeh i nije bio potpuno legalan. Predsednik Vudro Vilson, navodno stub moralne ispravnosti, i njegov pobožni državni sekretar Robert Lensing, lagali su o američkoj umešanosti. Zatim su pribegli zataškavanju.

Autor slikovito ispreda priču, otkrivajući fascinantne arhivske izvore koji blistavoj naraciji daju novu autentičnost.

Rusija se zajedno sa zapadnim saveznicima borila u Prvom svetskom ratu, ali ogromne žrtve dovele su do velikog ratnog zamora, zaključno sa svgravanjem cara Nikolaja II u februaru 1917. godine. Lenjinovo obećanje da će okončati rat bio je jedan od glavnih razloga uspeha oktobarske revolucije, te jedan od retkih zaveta koje je održao.

Kada je Lenjin sklopio odvojeni mir sa Nemačkom, saveznici su smatrali da imaju pravo da se osvete boljševicima, koji su vlast preuzeli pučem, zaplenili stranu imovinu i zapretili širenjem revolucije po celom svetu.

Međutim, nisu se mogli složiti oko toga šta i kako preduzeti. U početku su slali špijune da ubede ili potkupe boljševike da ostanu u ratu, što je bilo presudno za razvlačenje Nemaca na dva fronta. Ovo je najbolji deo knjige, sa serijom živopisnih likova poput žbirova, korumpiranih biznismena, ideologa i oportunista. Američki špijun u Moskvi bio je bivši teniski šampion, DeVit Klinton Pul, prijateljima i ruskoj tajnoj službi poznat kao „pudlica“; njegov šef na terenu bio je atletičar ruskog porekla, Ksenofon de Blumental Kalamatijano, prvi američki špijun koji će biti zamenjen za sovjetskog agenta. Čitalački favorit je čudesno nazvani Šarl Adolf Faux-Pas Bide, francuski špijun u Moskvi koji je kao policijski detektiv vodio slučaj protiv Mata Hari.

Kada je ubeđivanje propalo, saveznici su skovali zaveru za atentat na Lenjina, i tu knjiga posustaje. Kar isporučuje zamršeno špijunsko štivo, ali bez uverljivih dokaza da je pokušaj atentata na Lenjina u avgustu 1918, kada je pogođen u vrat i rame ispred jedne moskovske fabrike, doveo do savezničke intervencije. Zapadni žbirovi su pominjali ubistvo Lenjina, ali nije jasno da li su plan sproveli u delo.

Zatim je usledila vojna intervencija. Sjedinjene Države su izdvojile ogromne sume za podršku Belogardejcima u građanskom ratu protiv Crvenih. Da bi zaobišli zakon koji je američkoj vladi zabranjivao zajmove nezavisnim vojskama ili plaćenicima, prali su novac preko Britanaca i Francuza, koji su ga prosleđivali Belogardejcima. Vilson je to poricao, ali mu niko nije verovao, ponajmanje Rusi.

Za mnoge antikomuniste, najgora strana američke intervencije nije bila njena nezakonitost, već to što je bila potpuno neefikasna. Kada su saveznici počeli da se bore protiv Crvenih oko luke Arhangel, sa multinacionalnim snagama od preko 20.000 vojnika, uz gotovo 4.500 Amerikanaca, njihova vojska je bila premala za bilo kakav ozbiljniji učinak. Međutim, operacija je imala značajne posledice po buduće odnose velesila. Sovjeti je nikada nisu zaboravili, i za mnoge istoričare ona je označila uvod u najduži rat 20. veka – hladni rat.

Iz knjige „Zavera protiv Lenjina – Nepoznata istorija američkog rata protiv Rusije”, autora Barnsa Kara

(NYTimes-ZTP)

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.