Nakon bumera i milenijalaca, i generacija Z je našla svog Marksa

Jedan od rituala odrastanja milenijalske generacije bilo je ponovno otkrivanje Karla Marksa. Mnogi levi populistički pokreti koji su se pojavili širom zapadnog sveta nakon Velike recesije 2008. godine, kao što je Okupiraj Volstrit, usmerili su svoju intelektualnu energiju prema radovima nemačkog mislioca iz 19. veka, konkretno tekstu Das Kapital (1867) i Marksovim tezama o tome kako se recesije ponavljaju unutar poslovnih ciklusa. Relativna ekonomska oskudica sa kojom se milenijalska generacija suočila nakon 2008, i uvidi koje je dao Marks, doprineli su da se veći deo savremene levice udalji od nekada aktuelne postmodernističke lingvističke teorije koja je dominirala američkim akademskim krugovima 1990-ih. Potreba da se objasni pad životnog standarda i rastuća nezaposlenost imala je prednost nad raščlanjivanjem složene francuske teorije. Ovaj materijalistički stav se ukorenio u političkim pokretima, uključujući kampanje Džeremija Korbina i Bernija Sandersa u Britaniji i SAD-u, i nove partije kontinentalne Evrope kao što su Siriza u Grčkoj, Podemos u Španiji i La France Insoumise u Francuskoj.

2019. i 2020. donele su izborni poraz većini ovih projekata i grupama levih milenijalskih aktivista odgojenih na Kapitalu. Ali taj poraz je došao baš na vreme da i sledeća generacija pronađe vlastitog Marksa. Za mnoge analitičare levi populizam milenijalaca nije bio u stanju da shvati rastuću društvenu atomizaciju koju pokreće tehnologija, niti da sasvim razume kretanje ka novoj multipolarnoj osi koja se okreće oko odnosa SAD i Kine, ili da ubedljivo govori o pretnjama robotske automatizacije i ekološkog kolapsa. Nije da Marks ne može da pomogne novoj post-kovid generaciji da razume savremeno ubrzanje društvene, ekonomske i prirodne dislokacije. Ali generaciji Z bi bilo mudrije da zameni Marksov Kapital za njegov davno zanemareni Grundrisse. Sada im je na raspolaganju i novi praktičan vodič, A Companion to Marx’s Grundrisse, autora Dejvida Harvija. Harvi (na slici), skromni 87-godišnji britanski profesor na Gradskom univerzitetu u Njujorku, takođe je u velikoj meri uticao na spajanje post-2008-maške kohorte sa Marksom. Njegov vodič za Kapital, objavljen 2010, bio je neverovatno popularan, nadilazeći činjenicu da je njegov sadržaj bio dosadna, apstraktna i frustrirajuće složena ekonomska rasprava. Ipak, prva epizoda Harvijeve Jutjub serije „Čitanje Marksovog kapitala Vol I“, objavljena iste godine, ima skoro milion pregleda.

Baš kao što je Kapital pružao razumevanje Velike recesije, Grundrisse, i Harvijeva interpretacija dela, mogao bi da bude vodič kroz današnju političku situaciju, posebno kada je u pitanju ubrzani razvoj veštačke inteligencije i naizgled neumoljivi uspon Kine. Grundrisse je zbirka Marksovih neobjavljenih spisa koji pokrivaju njegovu celokupnu kritiku klasične političke ekonomije. Ona je labavija i haotičnija od Kapitala i pokriva više oblasti, uzimajući u obzir umetnost, antičku istoriju, geografiju i tehnologiju, kao i očekivane ekonomske teme, kao što su odnosi između proizvodnje, raspodele, razmene i potrošnje u industrijskom kapitalizmu 19. veka. Harvi predstavlja Grundrisse kao niz preklapajućih i razvijajućih mehaničkih sistema koji objašnjavaju enciklopedijski spektar modernih fenomena, uključujući novac, kapitalističke oblike ropstva, transformaciju alata u mašineriju i uspon racionalnog ekonomskog aktera u teorijama političkih ekonomista kao što su Dejvid Rikardo, Adam Smit i Tomas Maltus.

Marksovo najbitnije izlaganje u Grundrisseu je ono što se često naziva „Fragment o mašinama“. Negde na polovini ovog odeljka, autor dokazuje kako će kapitalističko ulaganje u složene proizvodne mašinerije radikalno promeniti ljudsku subjektivnost, tj. transformisati odnos ljudi prema njihovim oruđima iz odnosa nadređenosti u odnos podređenosti i otuđenja. (Pomislite, na primer, na razliku između tradicionalnog stolara i radnika u velikoj fabrici nameštaja.) U Grundrisseu, Marks deli optimizam Silikonske doline u pogledu brzih tehnoloških promena, ali je takođe daleko skeptičniji prema kratkoročnom i nekontrolisanom uticaju mašina na ljudska bića. U tom smislu, Marks je sušta suprotnost Piteru Tilu, kontroverznom šefu kompanije Palantir Technologies, ​​koji tvrdi da je stopa tehnoloških inovacija u padu i da je to štetno po ljudske potencijale. Til je uredno sumirao ovaj pad, tvrdeći da smo „hteli leteće automobile, a dobili 140 karaktera”. Prema Tilu, inovativne mašine iz vremena Grundrissea – velike predionice, parne mašine i visoke peći – zamenjene su minimalnim hardverskim inovacijama i sve manjim prinosima od komunikacijskog softvera.

Marks je, nasuprot tome, video uspon autonomnih mašina kao neminovnost koja će otuđiti ogromnu većinu stanovništva od njihovog rada, tvrdeći da će rad biti „podveden pod ukupni proces same mašinerije… čije jedinstvo ne postoji u živim radnicima, već pre u živoj mašineriji, koja se sa njihovim pojedinačnim, beznačajnim delima suočava kao moćan organizam.” Ali Marks nije bio ludista. U skladu sa optimizmom koji vlada među velikim tehnološkim rukovodiocima u Kaliforniji, Marks je mislio da će automatizacija osloboditi čovečanstvo od „neophodnog rada“ na reprodukciji društva. Međutim, u Grundrisseu, on poriče da će mašine u privatnom vlasništvu koje rade za profit ikada moći da oslobode ljude posla. Umesto toga, mašine će smanjiti plate i stvoriti ogromnu rezervu nezaposlenih radnika. U mnogim delovima zapadnog sveta već su se desila otpuštanja izazvana tehnološkim promenama. Iako je nezaposlenost trenutno niska u SAD-u, bivši kvalifikovani radnici u čeličanama i fabrikama automobila sada su bez posla ili su na slabo plaćenim uslužnim poslovima ili se tiskaju na tržištu honoraraca. Marksova predviđanja o mašinama pokazala su se tačnijim od napisa liberalnih ekonomista poput Džona Mejnarda Kejnsa, koji je u Economic Possibilities for our Grandchildren (1930) previđao da će mašine eksponencijalno smanjiti radno i povećati slobodno vreme.

Prema Marksu i onima koji su ga sledli, da bi izbegli da postanu slabo plaćeni i prezaposleni pomoćnici napredne mašinerije ili da žive kao bespomoćni klijenti države, bilo pod bednim sistemima socijalne pomoći ili izdašnijim univerzalnim osnovnim dohocima, radnici bi morali da oslobode tehnologiju od „forme vrednosti”, tj. tehnike merenja proizvodnje i cene kroz utrošeno vreme ljudskog rada. Za Marksa, mašine treba da se koriste za smanjenje potrebnog radnog vremena, dajući ljudima slobodu da se bave višim oblicima rada. Važno je istaći da Marks nije bio protiv rada. Ipak, verovao je da mašine treba da budu alati koje kreativno kontrolišu ljudi, a ne sistemi dizajnirani da rade suprotno. ChatGPT predstavlja sličnu zagonetku za generaciju Z kao što je mehanički razboj bio za tkalje iz 1720. godine: kako iskoristiti tehnologiju koja udvostručuje proizvodnju, a pritom ne garantuje ikakvo povećanje plata, slobodnog vremena ili novih poslovnih prilika. Iako se ChatGPT ne pominje u Harvijevoj analizi (objavljen je tek krajem prošle godine), Harvi ipak govori o veštačkoj inteligenciji velikog jezičkog modela, iznoseći sumnju da će korporacije rado usvojiti tehnologiju koja bi mogla da ih ugrozi. „Trebalo bi da razjasnimo da se kapitalisti ne okreću veštačkoj inteligenciji zato što je vole ili žele (zaista, mnogi je se očigledno plaše),“ piše Harvi, „već zato što ih konkurencija primorava da je koriste bez obzira da li to žele ili ne.“

Ipak, Marks se nadao da će progres omogućiti ljudima da iskoriste ova oruđa za sopstveno oslobođenje. Paradoksalno, ovo verovanje u oslobodilački potencijal tehnologije, nekada industrijsku dogmu Sovjetskog Saveza, nasledili su 1990-ih libertarijanski tehnoutopisti, sajber pankeri i programeri softvera otvorenog koda u Silikonskoj dolini, iako je, nakon dotcom krize 2001-2, došlo do konsolidacije velikih tehnoloških kompanija i vlasničkog prisvajanja softvera. Tokom većeg dela poznih 1990-ih i ranih 2000-ih, levica je bila duboko skeptična u pogledu potencijala tehnologije, potencirajući oblike anarho-primitivizma i antikorporativne (i često antitehnološke) alterglobalizacije tokom protesta protiv Svetske trgovinske organizacije 1999. godine. Savremena američka levica tek sada se vraća protehnološkom stavu u okviru, na primer, Green New Deal-a koji su predložili senator Berni Sanders i poslanica Aleksandrija Okasio-Kortez. Nije samo Silikonska dolina zastupala tehnološko ubrzanje kao oblik oslobođenja 1990-ih. Na sasvim drugačiji način, kinesko rukovodstvo je shvatilo da je tehnološka stagnacija Sovjetskog Saveza doprinela njegovom padu. Paradoksalno, da bi sačuvala svoj komunistički sistem u 21. veku, Kina je donekle morala da dopusti kapitalističke inovacije kako bi podstakla tehnološki rast. Danas, 2023. godine, Peking gotovo parira Vašingtonu kao moćna istraživačka i razvojna sila, kao što je to činila Moskva 1940-ih i ‘50-ih.

Ogroman ekonomski uspeh Kine nakon reformi lidera Deng Sjaopinga 1970-ih i ‘80-ih, tj. razvoj kapitalističkih proizvodnih kapaciteta pod nadzorom komunističke državne strukture, zaintrigirao bi, a možda i iznenadio Marksa. On u Grundrisseu piše o nekoliko drevnih načina proizvodnje, uključujući „azijski“, koji je zahvatao daleki istok, a ponekad i Rusiju. Marks iznosi argument da su drevna azijska društva kombinovala poljoprivredu i zanatsku proizvodnju u samoodrživim komunama koje je nadgledao unitarni imperijalni vladar, pri čemu je čitavo društvo bilo vlasništvo ovog monarha. Marks je Britaniju i Nemačku, a ne Rusiju ili Kinu, video kao revolucionarna žarišta, procenjujući potonje ili kao zaostale u razvoju ili u potpunosti izvan evropskog kapitalizma. Marks je zaista mislio da će specifični ekonomski zamah koji je proizašao iz zapadnoevropskog feudalizma 18. i 19. veka verovatno nastaviti da oblikuje ostatak sveta. Bio je i u pravu i u krivu u vezi sa tim. Kina je preuzela veći deo ovog kapitalističkog etosa, ali stalne tenzije između Pekinga i Vašingtona dokazuju da je kineski politički razvoj ipak poseban i drugačiji od formi koje su proizašle iz britanske industrijske revolucije 1800-ih.

Kao što Harvi primećuje, „teorija koju je Marks smislio… bila je deo kapitalističkog konteksta u onome što je i sam Marks prepoznao kao svoj ‘mali kutak sveta’. Tokom većeg dela svog aktivnog intelektualnog života osećao je… da je studija britanskog industrijskog kapitalizma pokazivala ostatku sveta sliku njegove vlastite budućnosti… Ali, pred kraj svog života, počeo je da se pita da li je ta pretpostavka opravdana… Da li je sada Kina slika naše budućnosti, jeste moderna verzija ovog pitanja i predložak za debatu.” Zaista, furiozni urbani razvoj Kine i upad u divlja prostranstva, koji su možda doprineli oslobađanju virusa kovida-19, dali su nam uvid u našu budućnost u vezi sa klimatskim promenama. U međuvremenu, kineska ekspanzionistička spoljna politika prema Tajvanu mogla bi svetu da donese opadanje industrijskih i tehnoloških kapaciteta jer se podižu tenzije (i sankcije) oko proizvodnje čipova. Harvi je u pravu kada ističe da evropski oblici kapitalizma možda nisu dugoročno najefektniji ekonomski modeli na globalnom i ekološkom planu u poređenju sa jedinstvenom kineskom kombinacijom marksizma, razvojnosti i kapitalizma.

Slično bumerskoj generaciji novolevičara iz 1960-ih, neprijateljski nastrojenih i prema SSSR-u i prema SAD-u, generacija Z bi mogla da odustane od poistovećivanja sa zapadnim ili kineskim kapitalizmom, birajući, umesto toga, internacionalizam izražen kroz tehnokratska rešenja na globalnom nivou i populističke antikapitalističke proteste na domaćem terenu. Međutim, za razliku od svojih starijih milenijalskih kolega, oni neće imati jake države kojima bi ispostavljali populističke zahteve. Zaista, obnovljeni sukob velikih sila, krhki lanci snabdevanja i urušavanje životne sredine verovatno će ostaviti nacionalne vlade, već iscrpljene merama štednje od 2008, rastrojenim i na ivici kapaciteta. Malo je verovatno da će Marksov Grundrisse steći mnogo sledbenika na međunarodnom i tehnokratskom nivou, mada ima nekih koji ga vide kao pragmatičnog analitičara, a ne kao proroka. Međutim, Grundrisse bi mogao da podstakne napore američkih građana da se odupru klimatskim promenama i automatizaciji, te da razmišljaju o kineskom izazovu u našem multipolarnom dobu.

Multipolarnost nije bila nešto što je Marks naročito mogao da analizira. Komunistički manifest je definisao kraj istorije za sva društva, pa i za Sovjetski Savez koji je tvrdio da ga predstavlja, pre nego što je njegov vlastiti neuspeh potkopao tu tvrdnju. Bio je to izduvni momenat za pokret koji je, samo nekoliko decenija ranije, pokrivao pola sveta. Pišući za Njujork Tajms par meseci nakon pada Sovjetskog Saveza, nemačko-američki istoričar Volter Laker je ustvrdio: „Doba komunizma je za sada završeno u suzama; prasak će, avaj, možda ipak doći.” Taj prasak je sada stigao u naš haotični svet, izložen novim tehnologijama i novim imperijama, sa malo istorijske izvesnosti koja bi nam pokazala put. Grundrisse, upravo kao manje deterministički tekst od Marksovog daleko poznatijeg dela, može da nam pomogne da razumemo preklapajuće i haotične krize 2020-ih.

(ForeignPolicy-ZTP, foto: Sven Gleisberg)

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *