Neki Turci su glasali za lošu izvesnost, a neki za svog autentičnog heroja. U svakom slučaju, reizbor Redžepa Tajipa Erdogana na najneizvesnijim izborima u njegovoj karijeri bio je pobeda straha nad nadom, sigurnosti nad neizvesnošću i prošlosti nad budućnošću. Erdogan je, tokom poslednjih pet godina, gledao kako se ekonomsko čudo koje je stvorio survava u rekordnu inflaciju, nepotizam i strateške greške u vođenju privrede. Ipak, uprkos nizu neuspeha koji bi uništili karijeru bilo kog zapadnoevropskog političara, lako je razumeti zašto je preko 52 odsto Turaka glasalo za ostanak Erdogana na vlasti.
Njegov protivnik, dobrohotni ekonomista Kemal Kiličdaroglu, bio je jak kandidat ujedinjene opozicije. Ali stranke koje su mu nevoljno pružile podršku u stvarnosti imaju malo toga zajedničkog sem žudnje za moći. Mandat Kiličdaroglua bi sasvim sigurno započeo grozničavom političkom jagmom za ministarskim pozicijama. Poput njihovih ruskih pandana, i mnogi turski glasači su izrazito cinični prema lopovskim navikama svoje političke klase. „Erdoganovi ljudi kradu već 20 godina, ali i narodu ostave nešto… vidimo bar neku korist,“ kaže Muslim Ajdin, restorater iz Istanbula koji je prošlog vikenda nevoljno glasao za Erdogana. „Nova vlast bi došla željna svega i ponovo bi počela da krade.“
Naciji u krizi potreban je snažan vođa, čak i ako je on taj koji je izazvao krizu. Ta kružna logika je bila jedan deo Erdoganove privlačnosti. I što je kriza veća, veći su i mitovi o budućoj veličini nacije zarad koje vredi podneti teška vremena. Erdogan je vešt tvorac velikih mitova, od teorija zavere o međunarodnim bankarskim krugovima koji podrivaju Tursku do prkošenja NATO-u, SAD-u i EU, koje je u različitim trenucima krivio za probleme svoje zemlje. Poput njegovog kolege Vladimira Putina, Erdoganova popularnost se održavala na snažnim naletima paranoje i obećanjima o povratku istorijske veličine svoje nacije. Iako je vidno ostario i zapatio hronične zdravstvene probleme, Erdogan je zadržao imidž mačo tipa i tvrdog igrača u teškim vremenima i u opasnom okruženju.
Kiličgaroglu ima mnoge kvalitete – stručnost, pristojnost i spremnost na kompromise – ali mačo harizma svakako nije među njima. „Volim Kiličdaroglua,“ kaže Gulen Otkaj, student iz Istanbula, ali priznaje da „Turskoj treba reis a ne hodža – vođa, a ne učitelj.“ I na međunarodnom planu je Erdogan bio nezamenljiva figura u nizu vitalnih pitanja, od evropske migrantske krize do širenja NATO-a, globalnog snabdevanja hranom i energentima, i rata u Ukrajini. Iritantan, da, ali ipak neophodan. Erdogan nastavlja da ucenjuje EU pretnjom da će pustiti četiri miliona izbeglica koje se trenutno nalaze u Turskoj da krenu na zapad. Erdogan i dalje blokira pristup Švedske NATO-u, očekujući odloženu isporuku F-35 iz SAD-a. Erdogan je imao ključnu ulogu u sporazumu o izvozu žitarica koji je omogućio da ukrajinska roba napusti blokirane luke.
Nakon što su nepoznati diverzanti prošlog septembra uništili gasovode Severnog toka, Erdogan je predložio da Turska bude novo „gasno čvorište“ za južnu Evropu, dopremajući gas iz Azerbejdžana i Rusije. Stvaranje alternativne rute od Gasproma do evropskih tržišta može se posmatrati kao zaobilaženje zapadnih sankcija. Ali dok Balkan, Centralna Evropa i Italija vape za jeftinom energijom, snabdevanje „turskim“ gasom je varka koju su mnoge vlade očajnički spremne da prihvate. Erdogan je bio glavni posrednik u nizu mirovnih pregovora između Rusije i Ukrajine u Istanbulu i Antaliji u martu i aprilu, i verovatno će reprizirati tu ulogu kako rat bude ulazio u svoju završnicu. Erdogan podržava obe zaraćene strane: Kijevu šalje smrtonosne dronove Bajraktar (koje dizajnira i proizvodi njegov zet), dok praktično minira sankcije na rusku robu.
Da li bi Kiličdaroglu pokazao približan nivo lukavstva i diplomatske veštine? Da li bi stao na ukrajinsku stranu u ratu po cenu da ugrozi snabdevanje Turske gasom, domaću nuklearnu energetiku i izvozna tržišta, što sve umnogome zavisi od Rusije? Istina je da je Turska suviše upletena u mreže ekonomskih i političkih interesa da bi se tek tako izvukla iz odnosa sa moralno sumnjivim režimima u Moskvi, Teheranu, Damasku i Bakuu. Tvrdnja da bi Kiličdaroglu mogao da mahne čarobnim štapićem i pretvori Tursku u lojalnog zapadnog saveznika bila je iluzorna. Erdoganov najveći greh je što je uništio slobodnu štampu i civilno društvo, zatvorio i otpustio stotine hiljada političkih protivnika i uništio privredu. Ali njegova makijavelistička spoljna politika je proizvod turskih geografskih i ekonomskih interesa, a ne ideologije. Zbog straha od nečeg goreg, ili prosto od izbijanja haosa, Zapadu je i dalje potreban zloćudni stabilokrata.
(TheSpectator-ZTP, foto: Sergey Ponomarev/NYT)
