Bacanje starih guma je dugo bio problem. Svake godine više od milijardu guma stigne do roka upotrebe. Većina je donedavno bacana na deponije ili nagomilavana u skladištima, koja bi se povremeno zapalila. Stroži ekološki zakoni podrazumevaju da mnoge zemlje sada insistiraju na recikliranju guma. I to se na neki način dešava. Neke od metoda su možda bolje od bacanja, ali nisu naročito ekološke. Izvlačenje energije je jedna od uobičajenih metoda. Ovo uključuje sagorevanje guma u spalionici radi proizvodnje električne energije, ili njihovo korišćenje kao dodatnog goriva za rad cementnih peći i druge industrijske procese. Ali to proizvodi gasove koji zagrevaju planetu.
Gume se mogu koristiti cele ili iseckane u građevinskim projektima, kao što su izgradnja nasipa ili popravka puteva. Međutim, postoji strepnja da hemikalije cure iz guma zagađuju zemljište. Neke firme su stoga počele da istražuju alternativnu i zgodno simetričnu ideju. Pošto se gume uglavnom prave od ugljovodonika, trebalo bi da je moguće pretvoriti stare gume u gorivo sa niskim sadržajem ugljenika koje se može koristiti za pogon vozila. Jedna od najambicioznijih firmi koja sledi ovu ideju je Wastefront, sa sedištem u Oslu, u Norveškoj. Tokom ove godine kompanija će započeti izgradnju ogromne fabrike za reciklažu guma u gradu Sanderlendu na severoistoku Engleske. Kroz nekoliko godina, kada fabrika dostigne pun kapacitet, moći će da pretvori 8 miliona starih guma u nove proizvode, uključujući oko 25.000 tona gnjecave crne tečnosti koja se zove nafta iz guma (TDO).
Proces se sastoji u razgradnji gume na njena tri glavna elementa. Jedan je čelik, koji se koristi za učvršćivanje strukture gume i koji se lako može reciklirati. Drugi je praškasti oblik ugljenika nalik čađi koji se koristi za poboljšanje izdržljivosti gume. Treći je gumena masa. Nešto od toga je prirodna guma dobijena iz soka kaučukovih stabala; drugi deo je sintetička guma, koja se fabrički proizvodi od sirove nafte. Da bi se izvršila razgradnja, gume se prvo usitnjavaju i uklanjaju čelični nosači. Preostali materijal zatim prolazi kroz proces koji se naziva piroliza. Ovo uključuje izlaganje materijala visokim temperaturama u odsustvu vazduha. Tako se guma rastvara u mešavinu ugljovodoničnih gasova, koji se usisavaju. Ono što ostaje je čista čađ.
Kada se usisani gas ohladi, deo se pretvara u tečni TDO. Preostali gasovi, uključujući metan, vraćaju se nazad da bi se spalili, napajajući reaktor. Ovo, kaže Vijani Vale, šef Wastefronta, stvara sistem povratne petlje koji sprečava gasne emisije. Krajnji proizvod ovo procesa po težini je 40% TDO, 30% čađ, 20% čelik i 10% gas. Čađ se može ponovo koristiti za izradu novih guma. To je od koristi proizvođačima guma jer pomaže nastojanjima da postanu ekološki neutralni. Proizvodnja nove čađi zahteva delimično sagorevanje ostataka teške nafte ili uglja, što emituje mnogo gasova staklene bašte. Dobijeni TDO je sličan sirovoj nafti i pogodan je za proizvodnju dizela. Da bi to uradio, Wastefront sarađuje sa Vitolom, švajcarskom kompanijom koja je najveći svetski nezavisni trgovac naftom i koja upravlja brojnim rafinerijama širom sveta.
Iako nije potpuno ekološki podoban, dizel napravljen od TDO-a smanjuje emisije ugljen-dioksida za 80-90%, u poređenju sa klasičnim gorivom. Buduće tržište čistijih goriva verovatno će ostati aktuelno, iako električni pogon sve više zamenjuje motore sa unutrašnjim sagorevanjem. Vozila koja troše fosilna goriva ostaće na putevima još nekoliko decenija, posebno velika komercijalna vozila poput kamiona, koja je teže elektrifikovati i koja su veliki potrošači dizela. Gorivo će biti potrebno i vozovima i brodovima. Dakle, sve što doprinosi smanjenju gasnih emisija tokom postepenog prelaska na električni transport je korisno, posebno ako rešava i problem gomilanja otpada.
(TheEconomist-ZTP)
