Za mnoge na Zapadu, Albanija ostaje udaljeno i mračno mesto poput izmišljene Sildavije iz stripova o Tintinu. Država je nastala tek 1912, nakon propasti Otomanskog carstva. Njenog prvog vladara, kralja Zoga, Musolini je zbacio kada je izvršio invaziju 1939. Hitler je koristio Albaniju kao odskočnu dasku za nacističku invaziju na Grčku. Pokret otpora protiv Italije i Nemačke predvodio je albanski partizanski komandant Enver Hodža. Posle proterivanja omraženih okupatora, snalažljivi Hodža se 1946. proglasio šefom novostvorene socijalističke republike. Sa svojom suprugom Nedžmijom („balkanska lejdi Magbet“) primenjivao je staljinistički model upravljanja, gde su partijske čistke, hapšenja i javna suđenja bili uobičajena pojava.
Rođen u muslimanskoj porodici, Hodža je u srcu bio osmanski kicoš, navodno poreklom iz čuvene loze Amira Timura. Voleo je filmove engleskog komičara Normana Vizdoma, koji su otvoreno ismevali vlasnike fabrika i druge predstavnike kapitalističke moći. U albanskom komunističkom raju, pak, malo toga je bilo komično. Tokom svoje 41-godišnje vladavine, Hodža je pogubio oko 6.000 protivnika, utamničio oko 34.000 (od kojih je 1.000 umrlo) i proterao 59.000. Slavodobitno je zabranio lokalne običaje iz otomanske epohe poput đakmarje (krvne osvete), smatravši ih nasleđem zaostalih balkanskih plemena. Ipak, politbiro koji je predvodila njegova supruga na mnogo načina je zadržao vrednosti drevne, plemenske Albanije, sa njenom osvetničkom pravdom i odbranom časti. Članove partije više su ujedinjavale porodične, krvne i klanovske veze nego principi marksizma.
Lea Ipi je bila dete kada je 11. aprila 1985. stigla vest da je Hodža umro. Kao i svi Albanci, oko sebe je gledala izlive kolektivne žalosti. Teško bolestan od dijabetesa, Hodža je tokom svojih poslednjih meseci izgledao iscrpljeno i naduto, što ni upadljive količine šminke nisu mogle da sakriju. Ipi je sa nevericom zurila u TV prenos pogrebne povorke koja se kretala ulicama Tirane. Nedžmija je ostala na vlasti u senci zamenika predsednika Ramiza Alije sve do 1990. kada je pao Berlinski zid i kada su Albaniju potresli antikomunistički neredi. Do tada se Ipi zaklinjala na vernost „čika Enveru”.
Slobodna: Odrastanje na kraju istorije je knjiga sećanja o njenom detinjstvu u Albaniji. Ipi je veći deo knjige napisala tokom pandemije kovida-19. Sa izvanrednim humorom, ona opisuje zemlju koja je pola veka provela u ideološkoj hibernaciji. Toliko se žudelo za zapadnom robom da su i prazne limenke koka-kole korišćene kao enterijerski ukrasi. (Oni koji su imali sreće da ih poseduju, držali su ih na televizoru pored Hodžine fotografije.) Dok su obični Albanci gladovali u tada najsiromašnijoj zemlji Evrope, članovi partije su uživali u italijanskoj salami, francuskom vinu i američkim cigaretama. Autorkini socijalno degradirani roditelji, pripadnici srednje klase, štedeli su da bi imali dovoljno za mleko.
Nije čudo što je visoka bronzana statua Hodže srušena tokom nereda u Tirani februara 1990. Kao buntovni tinejdžer u kapitalističkoj demokratiji koja je usledila, Ipi je slušala Metaliku dok su se dileri droge obračunavali na ulicama pucajući iz kalašnjikova. Preko noći su stare socijalističke zadruge ustupile mesto sumnjivoj tržišnoj ekonomiji. Očajnički pokušavajući da pobegnu, Albanci su se ukrcavali na brodove za Italiju ili preskakali zidove stranih ambasada u Tirani. Ipi se zatekla u preispitivanju smisla slobode. (Danas je profesorka političke teorije na Londonskoj školi ekonomije.) Koristeći se gorko-slatkom komedijom i preciznim opservacijama, Slobodna daje prikaz jednog od najmračnijih režima u modernoj istoriji.
Nijedan od pripadnika Hodžine tajne policije (Sigurimi) nikada nije osuđen za mučenje zatvorenika i druge okrutnosti. Nedžmija Hodža je ipak osuđena na 11 godina zatvora zbog pronevere i zloupotrebe vlasti. Njen duh je prisutan u knjizi Blato slađe od meda, zbirci intervjua sa albanskim piscima, umetnicima, šoferima, ribarima, zidarima i drugima koji su preživeli Sigurimi i njene torture. Niko od njih nema lepu reč za Nedžmiju, koja je predvodila Sigurimi 1960-ih kao ministarka informisanja. Margo Rejmer, poljska spisateljica koja je sastavila ovu izuzetnu knjigu, nudi višeglasan prikaz žrtava albanskog komunizma u stilu Černobiljske molitve Svetlane Aleksijevič. Knjiga je vrlo depresivna, ali, kako napominje novinar Toni Barber u svom uvodniku, služi kao „snažan podsetnik“ na mračno doba Balkana.
(TheSpectator-ZTP, foto: Reuters)
