Iako je Bajdenova administracija vrlo entuzijastična po pitanju povratka Turske u zapadnu alijansu, aktuelni jaz je možda preširok da bi ga Bajden i Erdogan premostili pozivanjem na „staro prijateljstvo.“ Naime, problematični odnosi Turske sa SAD-om i Zapadom uopšte nisu posledica tekućih političkih razlika oko, na primer, američke podrške kurdskim milicijama u Siriji. Pre će biti da postoje dublje ukorenjene političke i ideološke razlike između dve zemlje.
Turska, kakva je sada, više nije sekularna, zapadnjačka i antisovjetski nastrojena država kakva je bila na vrhuncu Hladnog rata. Savremenu Tursku vodi islamistički režim, koji ne samo da zagovara širenje uticaja Ankare na nekadašnje osmanske teritorije u Aziji i Africi, već se ne ustručava da koristi svoje vojne snage za realizaciju spoljnopolitičkih ciljeva. Istovremeno, Turska pokušava da dostigne nivo autonomnosti od Zapada koji bi joj omogućio da sledi svoje nacionalne interese, čak i ako to podrazumeva jače veze sa glavnim rivalima SAD-a poput Rusije i Kine.
Upravo su takve veze podstakle Vašington da pokuša da preusmeri Ankaru ka zapadnoj sferi interesa. Turska je već uspostavila snažne odbrambene veze sa Rusijom kupovinom sistema protivraketne odbrane S400; odnosi sa Kinom, uprkos kritičnom tretmanu muslimanskog stanovništva u Sinđangu, rastu dovoljno brzo da bi uznemirili političke planere Vašingtonu i Briselu. Stoga je obuzdavanje suviše dubokih i jakih veza Turske i Kine neizmerno važno za Bajdenovu administraciju.
3. decembra 2020., prvi teretni voz koji je prevozio tursku robu za Kinu započeo je svoje 12-dnevno putovanje, prolazeći preko dva kontinenta, dva mora i pet zemalja da bi isporučio svoju pošiljku na odredište; u martu 2021., treći teretni voz iz Turske poslat je preko železničkog koridora Baku-Tbilisi-Kars. Rastuće povezivanje Turske sa kineskim projektom Pojas i put direktna je posledica ekonomskih potreba same Turske, te njene želje za privlačenjem trgovine i investicija iz Kine. Ovi potezi su bili neophodni ne samo zbog kontinuirano loših odnosa Turske sa Zapadom, već i zbog bojkota zapadnih kompanija koje su demotivisale ulaganja i ispumpale milijarde dolara iz Turske.
Stoga je logično što Turska razvija jake trgovinske veze sa nezapadnim ekonomijama. Od 2016., Kina i Turska su potpisale deset bilateralnih sporazuma. Kina je već sada najveći turski uvozni partner posle Rusije. U Tursku je uložila tri milijarde dolara između 2016. i 2019., i namerava da udvostruči ulaganja do kraja sledeće godine. Sem direktnih investicija, novčani prilivi iz Kine pomogli su Erdoganu da održi kontrolu nad domaćom politikom i spreči veće turbulencije.
Sve veća povezanost sa projektom Pojas i put vidljiva je iz činjenice da Turska i Kina, bar od juna 2020., koriste juan za podmirivanje uvozno-izvoznih poslova. Obim trgovine između Kine i Turske je krajem 2020. iznosio 21,08 milijardi dolara, dok je uvoz iz Kine dostigao 18,49 milijardi dolara, što čini 9,1 odsto ukupnog uvoza Turske. Međusobna trgovina raste ubrzanim tempom otkako je aktivirana pruga koja od Istanbula prelazi udaljenost od 8.693 kilometara preko Turske, Gruzije, Azerbejdžana, Kaspijskog mora i Kazahstana do kineskog grada Si’ana. To je već donelo ogromno povećanje bilateralne trgovine – skoro 44 odsto u prvom kvartalu 2021., dostigavši 8 milijardi dolara.
Iako je savršeno jasno zašto Turska proširuje postojeće železničke mreže i pozicionira se kao nezamenljiva karika na drevnom Putu svile, besmisleno je da ista zemlja žrtvuje svoj strateški položaj zarad određenih vojnih usluga od SAD-a, posebno pristupa programu F-35, ili uloge u evropskoj politici. Ni SAD ni EU nemaju ništa značajno da ponude Turskoj kako bi je potpuno odvratili od Kine i Rusije. S druge strane, turski politički planeri veruju da će Brisel ostati trajno nenaklonjen Turskoj, s obzirom na članstvo Grčke i Kipra u EU.
Vašington i Ankara bi mogli da se sporazumeju oko rešavanja krize u Siriji, Libiji, Avganistanu, Iraku i Iranu, ali malo je verovatno da će se Turska pridružiti saveznicima koje Bajdenova administracija okuplja radi konflikta sa glavnim rivalima. Drugim rečima, iako je Ankara možda spremna da sarađuje sa SAD-om u određenim geopolitičkim sukobima, nije za očekivati da će pružiti podršku američkom „hladnom ratu“ sa Kinom.
S obzirom na težnju Ankare da postane regionalni lider, SAD bi mogle dalje da eksploatišu autonomaške ambicije Turske u svoju korist. Ukoliko, pak, Vašington očekuje da Turska bezuslovno udovolji američkoj agendi, Bajdenova administracija bi se našla na nepovoljnom terenu na kojem su glavni suparnici već razvili dovoljno jake veze da odvrate takve pritiske.
(NewEasternOutlook-ZTP, foto: Reuters)
