Državne politike dolaze i prolaze, često kao žrtve trendova i promenljivog javnog mnjenja. Švajcarska neutralnost se pokazala najdoslednijom, mada se istoričari ne slažu oko toga da li je formalno usvojena 1515. ili tek 1648. ili možda tek 1815. U svakom slučaju, ideja da Švajcarska treba da se kloni stranih vojnih aranžmana pokazala se gotovo jednako izdržljivom koliko i njene alpske planine i pouzdane banke. Druge zemlje su to kopirale. Pre nego što je Rusija napala Ukrajinu prošlog februara, desetak evropskih zemalja opisivale su sebe kao neutralne. Nekada je neutralnost imala prosvećenu nijansu, tj. promišljenu spoljnu politiku dobro uređenih nordijskih društava. Ovih dana takva politika deluje beznadežno naivno, ako ne i gore od toga. Neke zemlje su odbacile ovaj koncept, dok se druge drže svojih pacifističkih tradicija.
Da li će se Švajcarska, zemlja od svega 9 miliona stanovnika, upustiti u sukob, ostaje neprimetno bilo kojoj od zaraćenih strana. Ipak, ovo pitanje je dobilo neočekivano veliki značaj poslednjih nedelja. Neutralnost vlade u Bernu podrazumeva da se oružje proizvedeno u Švajcarskoj ne šalje u ratne zone, niti se zemljama koje su ranije kupile švajcarsko oružje dozvoljava da ga izvoze drugima bez prethodnog odobrenja. Takvo odobrenje je uskraćeno Španiji i Nemačkoj koje su želele da tehniku i municiju švajcarske proizvodnje proslede Ukrajini i tako doprinesu njenoj odbrani od Rusije. Švajcarsku tvrdoglavost osuđuju oni na prvim linijama fronta. „Ukrajina to ne vidi kao neutralnost, već kao podrivanje naših odbrambenih kapaciteta,“ napisao je na Tviteru Anton Geraščenko, savetnik vlade u Kijevu.
Neki izveštaji sugerišu da bi Švajcarci mogli da pronađu način da premoste svoje principe. To bi bio najnoviji udarac politici koja se pokazala prevaziđenom. Još pet evropskih zemalja je usvojilo neku varijantu neutralnosti, iz različitih razloga. Finskoj i Austriji je bilo stalo da se otresu sovjetskog jarma: proglašenje neutralnosti bio je uslov za ponovno sticanje slobode nakon Drugog svetskog rata. Švedska se drži neutralnosti više od dva veka; sićušna Malta ju je usvojila 1980. kako bi izbegla propast usled hladnoratovskog rivalstva. Irska, udaljena od kontinenta i bliska Americi i Britaniji, neutralna je barem od 1930-ih. (Kipar je počasni član ovog kluba; nije u NATO, ali samo zato što bi Turska blokirala njeno pristupanje.)
Kada je izbio rat na kontinentu, Švedska i Finska su iskoristile priliku da se pridruže svojim neneutralnim prijateljima. Obe su aplicirale za članstvo u NATO u maju nakon što se javno mnjenje okrenulo protiv vojne suzdržanosti. Alijansa ih želi, ali svih 30 stalnih članica treba da ratifikuju pristup. Turski autokrata Erdogan ucenjuje Švedsku, zahtevajući izručenje kurdskih militanata koji su tamo tražili azil. U svakom slučaju, Finci i Šveđani su već izabrali stranu. Finska je poručila da će ponuditi Ukrajini napredne borbene tenkove Leopard 2 zajedno sa drugim saveznicima. I Finska i Švedska su potpisale bezbednosni sporazum sa Britanijom, a razmatraju sličan dogovor i sa Amerikom. (Mada je i sam ulazak u EU značio odricanje od neutralnosti, budući da pravila unije uključuju klauzulu o uzajamnoj pomoći.)
Finska je dugo pokušavala da se distancira od ideje neutralnosti, s obzirom na to kako je Kremlj nekada ograničavao njenu spoljnu politiku. Njena „nesvrstanost“ svakako nije bila sračunata na rezanje izdataka za odbranu. Finska izdvaja 2% svog BDP-a za vojni budžet, što je u skladu sa smernicama NATO-a kojih se u poslednje vreme držala samo šačica članova alijanse. To i nije iznenađujuće za zemlju sa 1.340 km dugom granicom prema Rusiji. Za druge neutralne zemlje, ušteda je glavna poenta. Švedska troši 1,3% BDP-a, što je u rangu sa često kritikovanom Nemačkom. Malta, Švajcarska i Austrija su pre rata svojim oružanim snagama davale manje od 1% BDP-a; Irska je najštedljivija u EU, sa samo 0,3% izdataka.
Izuzev nordijskih zemalja, izgleda da će neutralni status kvo opstati bez mnogo preispitivanja. Irska je prošla kroz seriju diplomatskih preokreta kako bi se proglasila „ne politički neutralnom, već vojno neutralnom“. Umesto da pošalje oružje u Ukrajinu, ona je isporučila komplete prve pomoći. Austrija i Švajcarska su potvrdile svoju privrženost doktrini. I jedni i drugi su ponudili svoje usluge kao domaćini mirovnih pregovora između Rusije i Ukrajine, što je tradicionalna uloga neutralnih zemalja i jedna vrsta prestiža. „Austrija je bila neutralna, Austrija je neutralna, Austrija će ostati neutralna,“ rekao je njen kancelar Karl Nehamer, obećavši da će povećati vojni budžet. Neutralnost je tamo popularna i ugrađena u ustav zemlje.
Švajcarska je, sa svoje strane, nedavno revidirala svoju doktrinu neutralnosti i utvrdila da je ispravna. Pomogla bi Ukrajini ako bi Savet bezbednosti UN-a osudio Rusiju, što nije previše verovatno, budući da Rusija ima pravo veta. Njen najvažniji doprinos ratnim naporima uglavnom je bio da podražava sankcije koje je uvela EU. Ove mere su otežale trgovinu ruskom naftom u Ženevi i zamrzle novac ruskih oligarha koji je nagomilan u Cirihu. Ali populisti su čak i ovo kritikovali kao udaljavanje od nesvrstanosti. Neutralnost sve više deluje kao pojednostavljen odgovor na složena geopolitička pitanja. U ukrajinskim rovovima traje borba za bezbednost Evrope. Svaka evropska zemlja koja tvrdi neutralnost u vezi sa ishodom rata poručuje da je i njena vlastita bezbednost u drugom planu. Ne-neutralni negoduju na ovakve stavove. Njihovo oružje implicitno brani i zemlje poput Austrije, dok se one hvale svojom humanošću.
Zemlje koje se deklarišu kao neutralne mogu da promene kurs. Američki Kongres je toliko insistirao na nesvrstanosti SAD-a da je proglasio neutralnost 1935, 1936, 1937. i 1939. Ipak, do 1941. Amerika se pridružila saveznicima. Malo je verovatno da će Švajcarska ili Irska preduzeti slične poteze. Ali bi odluka da se pridruže stvarnom svetu sigurno bila pozdravljena.
(TheEconomist-ZTP)
