Mateuš Moravjecki: Zašto Nemačka mora da plati ratnu odštetu Poljskoj

Postoje zločini koji se nikada ne mogu u potpunosti oprostiti, niti se mogu zaboraviti. Vreme ne oslobađa počinioca obaveze da se iskupi žrtvi, čak i ako se čini da je zločine teško kvantifikovati. Ne razumeju sve zapadnoevropske zemlje pune razmere tragedije koju je Drugi svetski rat doneo Poljskoj. Iz zapadne perspektive, sukob se može posmatrati kao niz bitaka, pomeranja trupa i političkih odluka. Za nas je to pre svega bio skup zločina, zverstava i razaranja, kao i zauvek izgubljenih mogućnosti za razvoj.

Drugi svetski rat je od samog početka bio hladnokrvni zločin planiran sa ciljem fizičkog eliminacije čitavih naroda i uništenja čitavih država. Naravno, rat je svuda doneo smrt i razaranja. Ali u istočnoj Evropi ovo strašno vreme bilo je mnogostruko gore nego u Francuskoj, Belgiji, Holandiji ili Danskoj. Iako je to danas teško zamisliti, pre tri generacije nacistička Nemačka je Poljacima uskratila pravo na život. Smatrala nas je rasom robova nad kojima su se stravični zločini i eksperimenti mogli nekažnjeno izvoditi. Rasne predrasude, osećaj superiornosti i kolonijalne ambicije Trećeg rajha doveli su do najveće tragedije u istoriji moje zemlje. Uništili su šanse i nade čitave jedne nacije. Poljska se i danas oporavlja od posledica ovog rata. I nastaviće da se bori sa njima još dugo nakon što nestanu poslednji očevici tog nehumanog vremena.

Prema nemačkom Generalplan Ost, Poljake je uglavnom trebalo istrebiti, a mali deo ostaviti u životu i svesti na ulogu robova, prinudne radne snage. Ovaj zločinački plan je sprovođen od prvog dana Drugog svetskog rata. Čak i prve bombe, koje su 1. septembra 1939. u 4:40 pale na Poljsku, nisu bile usmerene na vojne objekte, već na bolnice i stambene zgrade bespomoćnog grada Vjelunja. Nemci su bacili 380 bombi ukupne težine 46 tona na tihi, usnuli grad. Bio je to sadistički, užasni genocid. Već prvih dana rata, Vermaht i pomoćne jedinice koje su činili obični Nemci spalili su živu bespomoćnu decu i žene. Na poznatoj fotografiji iz septembra 1939. američki fotograf Džulijen Brajan snimio je 12-godišnju Poljakinju Kazimiru Kostevič kako tuguje nad telom svoje ne mnogo starije sestre Ane, koju je ubio nemački vojnik.

U Poljskoj je bilo na milione takve dece koja su oplakivala roditelje, braću i sestre, prijatelje. Istovremeno, milioni roditelja su oplakivali sopstvenu decu zbog rata. Bio je to pakleni pokolj koji su Nemci izvršili mahom nad običnim, nedužnim civilima. Svakodnevica Poljske pod nemačkom okupacijom sastojala se od neprestanih zločina, masakriranja civila, ogromne pljačke poljske imovine, uključujući više od 500.000 slika, skulptura i drugih umetničkih dela. Negde u nekoj nemačkoj kući ili vili, ‘Portret mladića’ Rafaela Santija visi do danas. Realnost Poljske pod nemačkim zarobljeništvom bila je pretvaranje čitavih gradova u ruševine, uništavanje kulturnih i verskih objekata, streljanja na ulicama, javnih pogubljenja, medicinskih eksperimenata nad zatvorenicima i zarobljenicima, otmice dece od roditelja (najmanje 200.000 je stradalo na ovaj način) i njihovo slanje nazad u Rajh na „germanizaciju“. Konačno, na poljskom tlu su izgrađene strašne mašine smrti: koncentracioni logori.

Krivična dela nasilja bila su detaljno planirana, i imala su nazive Intelligenzaktion, Sonderaktion ili Außerordentliche Befriedungsaktion. Sve su to bile organizovane operacije koje su Nemci usmerili protiv elite poljskog naroda: profesora, advokata, lekara, inženjera, nastavnika ili arhitekata. Samo u operaciji Tanenberg, u prvim mesecima rata, Nemci su ubili oko 55.000 poljskih državljana, uključujući zvaničnike svih nivoa, lokalne aktiviste, nastavnike, policajce i predstavnike mnogih drugih profesija važnih za funkcionisanje države. Tokom šest godina rata ubijeno je više od 5,2 miliona građana moje zemlje, a stanovništvo je smanjeno za oko 12 miliona. Do kraja rata, poljska industrija je potpuno uništena, a njeni gradovi sravnjeni sa zemljom.

(foto: PAP/Mateusz Marek)

I šta se desilo sa onima koji su sve ovo vreme sprovodili teror u Poljskoj? Mnogi su postali lokalna elita u posleratnoj Zapadnoj Nemačkoj i živeli u bogatstvu, izbegavajući bilo kakvu odgovornost za zločine koje su počinili. Uzmimo Hajnca Rajnefarta, jednog od dželata Varšavskog ustanka, koji je posle rata postao gradonačelnik grada Vesterlanda na ostrvu Silt, a kasnije član pokrajinske skupštine u Šlezvig-Holštajnu. Rajnefart je samo jedan od brojnih primera kako se Drugi svetski rat zaista završio – velikom nepravdom. Za najkrvaviji rat u svetskoj istoriji nikada nije u potpunosti podneta odgovornost. Zato danas postavljamo pitanje reparacija, pitanje obeštećenja za nemačke zločine nad poljskim narodom i poljskim građanima. Zločine koji se nikada ne smeju zaboraviti. U ime pravde i svih žrtava, pripremili smo izveštaj o gubicima koje je Poljska pretrpela tokom nemačke agresije i okupacije. Ovaj trotomni dosije je proizvod više od četiri godine rada posebno imenovanog tima stručnjaka. To je svedočanstvo o ukradenoj budućnosti Poljske.

Lekcija koju treba da naučimo iz Drugog svetskog rata je da zločini koji ostaju nezapamćeni, neimenovani, neosuđeni i nekažnjeni mogu biti samo nagoveštaj novi zločina. Uostalom, ratni zločini se dešavaju danas pred očima cele Evrope: sprovode ih ruske trupe nad ukrajinskim narodom. Današnji varvari moraju znati da neće izbeći odgovornost za svoje zločine: genocid, uništavanje i pljačku. Moraju biti svesni da će ih pravda neminovno stići. Nemačka je dugi niz godina zauzimala stav da je tema ratne odštete odavno rešena. Pa ipak je tek nedavno odlučila da obešteti etničke grupe Herero i Nama za genocid u Namibiji pre više od jednog veka. Nakon skoro pola veka, Nemačka je takođe pristala da isplati reparacije porodicama žrtava terorističkih napada na izraelske sportiste tokom Olimpijskih igara u Minhenu 1972. Nije bitno da li je prošlo 10, 50 ili 100 godina od zločina, bitno je da li je za njih neko zaista odgovarao.

Svaka debata o reparacijama takođe mora uzeti u obzir ove poteze nemačkih vlasti. Žrtve nemačke totalitarne ratne mašinerije ne zaslužuju samo isto poštovanje i sećanje kao žrtve kolonijalizma ili terorizma. Zbog nezamislivih razmera razaranja u Poljskoj između 1939. i 1945, procesi reparacije bi morali da traju godinama. Od Drugog svetskog rata svake godine ponavljamo ‘nikad više’, pri čemu adekvatne reparacije nikada nisu postale stvarnost. U egzistencijalnom smislu, ovi gubici se ne mogu proceniti niti nadoknaditi. Uostalom, ko je u stanju da izračuna cenu ljudskog života? Ovde samo istorija može da sudi počiniocima. Međutim, postoji i odgovornost društava i država.

Ta odgovornost se može izmeriti i prebrojati. Verujemo da je odgovornost za počinjene nepravde temelj za izgradnju zajedničke budućnosti među nacijama. Nemoguće je gledati u budućnost bez namirivanja istine o prošlosti. Moramo i želimo da idemo dalje. Ali jedini put koji nas vodi napred je put istine. Nadam se da je to put kojim krećemo. Nadam se da ćemo na ovaj način zatvoriti jedno od najmračnijih poglavlja u istoriji Poljske, Evrope i sveta.

(Mateusz Morawiecki/TheSpectator-ZTP, foto: PAP/Mateusz Marek)

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.