Gradonačelnik Budimpešte Gergelji Karačonji i mađarski premijer Viktor Orban ne mogu biti različitiji. Karačonji predsedava kosmopolitskom prestonicom, dok Orban računa na ruralne oblasti kao svoju glasačku bazu. Orban ima gotovo potpunu kontrolu nad Fidesom, strankom koja upravlja Mađarskom od 2010. godine; Karačonji svoj mandat duguje nategnutom savezu šest stranaka. Kao fudbalski zaluđenik, Orban je sagradio stadion od 3.800 mesta u svom rodnom selu; Karačonji, bivši univerzitetski radnik, vodio je kampanju protiv gradnje skupog atletskog stadiona u svom gradu. Za sve kojima razlike i dalje izmiču, Karačonji spremno ističe: „On je nizak i debeo, a ja sam visok i vitak.“
Poput ličnih razlika između Karačonjija i Orbana, mađarska politička scena je takođe jasno podeljena – Orbanov Fides protiv svih drugih. Nakon uzastopnih izbornih poraza od 2010., Karačonjijeva partija i ostale veće opozicione grupe udružile su se kako bi oborile Orbana na izborima sledeće godine. Pojedinačno, ove stranke jedva da preskaču dvocifrene brojke u anketama. Ali njihova koalicija, koja se kreće od nekada krajnje desničarskog Jobika do socijalista preko centrističkih liberala, kotira se rame uz rame sa Fidesom, sa preko 40% podrške. Po prvi put nakon čitave decenije, postoji mogućnost da Orban izgubi vlast.
Sada je glavno pitanje ko će predvoditi opoziciju. Kandidat za premijera biće odlučen na predizborima koji će se održati ovog leta. Neočekivana pobeda Karačonjija u Budimpešti 2019. godine bio je prvi primer uspešnosti ovog pristupa. Nekadašnji istraživač javnog mnjenja, 45-godišnji Karačonji se pokazao kao naprihvatljiviji kandidat, sposoban da pridobije najširu podršku birača. Dve godine kasnije, Karačonji i dalje prednjači u anketama, ali se još uvek nije izjasnio oko premijerskih ambicija. Neodlučnost ide na ruku kritičarima koji njegovu prirodnu pitomost prikazuju kao slabost.
Izbor kandidata diktiraće medijsku strategiju. Karačonji uživa reputaciju mirotvorca, sposobnog da premosti razlike među svojim raznolikim pristalicama, i nerado će se boriti sa Orbanom pod njegovim uslovima. Logika je jasna: ako se Orban hrani sukobima, onda je najbolje izbegavati ih. Drugi kandidati nastupaju sa znatno oštrijim stavom. Peter Jakab, vođa nekada krajnje desničarskog Jobika, nedavno je Orbanu rekao: „Nikad nisam video takvu kukavicu.“ (Kažnjen je i zbog pokušaja da Orbanu preda vreću krompira u parlamentu, optužujući ga za podmićivanje glasača povrćem.)
Da li će Karačonjijeva taktika uspeti van glavnog grada, za sada je teško proceniti. U Mađarskoj se politika tiče geografije koliko i ideologije. U Budimpešti, gde živi svaki peti Mađar, građani se oslanjaju na još uvek dinamične društvene mreže; na selu dominiraju provladine radio stanice i tabloidna štampa. Prošlog oktobra opozicija nije uspela da pobedi na vanrednim izborima u jednoj seoskoj opštini, uprkos ukrupnjavanju. Pored izbora potencijalnog premijera, stranke ovog leta moraju da odrede i 106 kandidata za svaku od izbornih jedinica.
Svi koji bi hteli da pomognu iz inostranstva trebalo bi da se sudrže. Čak i kada je dobronamerno, strano mešanje nije uvek dobrodošlo, kaže Karačonji. Orban je sklon da svoje suparnike prikazuje kao globalističke marionete, koje svoja naređenja dobijaju iz Brisela. Preterana međunarodna podrška opoziciji mogla bi da bude kontraproduktivna, mada promena atmosfere nije na odmet. Orbanovi evropski saveznici su izgubili strpljenje početkom ove godine, kada je mađarski lider napustio Evropsku narodnu partiju pre nego što je i formalno izbačen. Njegova reputacija moćnog političkog igrača na evropskoj sceni nepovratno je narušena.
Izbori u Mađarskoj su formalno slobodni, ali prilično nepravedni. Glasačke kutije niko ne dira, opozicioni političari nisu fizički ugroženi, ipak, državni mediji su puni agresivne propagande, dok se opozicione stranke birokratskim trikovima uskraćuju za sredstva. I pored svega toga, priča o diktaturi je prenaduvana: Orban može izgubiti izbore i on to dobro zna. Potezi poput prelivanja mađarskih univerziteta u privatne strukture, koje vode Orbanovi poverenici, ukazuju na njegove težnje da zadrži poluge moći, čak i ako izgubi funkciju. „Oni grade duboku državu,“ kaže analitičar Peter Kreko. „Ako ste sigurni u svoju pobedu, onda to ne radite.“
Međutim, eventualna pobeda će biti najlakši deo procesa. Ukoliko dođe na vlast, opozicija će morati da „de-orbanizuje“ državu, tj. demontira sistem koji je Orbanu i njegovim prijateljima omogućio da se obogate. To može potrajati godinama. Da bi objasnio razmere izazova, Karačonji je citirao Ralfa Darendorfa, anglo-nemačkog politikologa, koji je jednom rekao da je šest meseci potrebno za pisanje ustava, šest godina za razvoj tržišne ekonomije i šezdeset godina za promenu društva. Održavanje koalicije na okupu u celoj zemlji pokazaće se mnogo težim nego u Budimpešti. Trenutno opozicione stranke nemaju drugog izbora osim da se drže zajedno. Ako to učine, mogle bi da pobede. U suprotnom, poraz je gotovo neizbežan.
Ulog je mnogo veći od reformisanja Mađarske, jer je Orban postao uzor čitavoj seriji prispelih autokrata. Mala, siromašna zemlja, bez izlaza na more, postala je jedna od najuticajnijih članica EU, i to iz sasvim pogrešnih razloga. Mađarski recept satiranja demokratskih normi usvojen je i drugde, od Poljske preko Bugarske do Slovenije. Unutrašnji sukobi i nesposobnost opozicije omogućili su Orbanu da nesputano vlada duže od decenije. U slučaju da Karačonji i njegovi saveznici uspeju, talas promena bi mogao da zahvati i nekolicinu susednih zemalja.
(TheEconomist-ZTP, foto: Euronews)
